Suton humanistike

predavačice: Andrea Jovanović, Adrijana Marčetić
moderator: Stefan Tanasijević

Tribina „Suton humanistike“ održana je 19. novembra 2015. godine u slušaonici 24a Filološkog fakulteta u Beogradu. Gošće na tribini bile su Adrijana Marčetić, profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, i filozofkinja Andrea Jovanović, članica Kolektiva Gerusija.

Jovanović je otvorila tribinu govoreći o istoriji humanistike, njenom uspostavljanju i njenoj ulozi u modernom svetu, obeleženim pre svega Francuskom revolucijom. Humanistika je, u procesu uspostavljanja kao nauke, nužno proizvela, prema njenim rečima, „predstave“ o intelektualcu kao nezavisnom stvaraocu i misliocu, koje su već početkom 20. veka naišle na kritike. „Zlatno doba“ humanistike pre je posledica promene ekonomske politike prema humanistici i obrazovanju uopšte, negoli individualni doprinos značajnih intelektualaca. Nakon Drugog svetskog rata država je preuzela ulogu finansijera obrazovanja, čime je ono postalo dostupnije širim slojevima, štaviše, bilo je poželjno obrazovati se prema humanističkim načelima. Šezdesetih godina dvadesetog veka, međutim, dolazi do povlačenja države iz javne sfere (obrazovanje, zdravstvo, osiguranje itd), što je jedan od glavnih pokretača velikih društvenih i studentskih protesta, karakterističnih za period kada su studenti i profesori stajali zajedno (i tukli se s policijom) zarad boljeg i dostupnijeg obrazovanja.

Veliki neoliberalni zaokret, oličen dolaskom Margaret Tačer na vlast u Velikoj Britaniji, odnosno Ronalda Regana u SAD-u, uslovio je tektonske promene u koncepciji i doživljaju humanistike. Država sada, suprotno trendu iz pedesetih godina, teži da se sasvim povuče iz sfere obrazovanja. Iz toga nužno proističe stavljanje obrazovanja na tržište, a humanistika se, kao neegzaktna disciplina, suočava sa permanentnom krizom koja i dalje traje. Koncept „znanja“ biva preispitivan spram tržišta koje postaje jedini regulator, a mnoge humanističke discipline, nekada dostupne većini, sada postaju „povlastica“ koju mogu da priušte samo izuzetno bogati studenti.

Profesorka Marčetić osvrnula se na svoj boravak u SAD-u, kada je na velikoj konferenciji komparatista uvidela da se vrlo malo ljudi na konferenciji uopšte bavi komparatiskom na „tradicionalni način“, odnosno na temeljima na kojima je komparatistika kao nauka utemeljena, pre svega u klasičnim radovima Eriha Auerbaha i Renea Veleka.

Budući da se temom nove komparatistike bavila u svojoj poslednjoj knjizi, za koju je dobila nagradu „Đorđe Jovanović“, profesorka Marčetić predočila je studentima kako se na velika vrata u humanistiku uvela  „maksima“ da sve može postati predmet studija. S jedne strane, ovakve koncepcije u oprečnoj su vezi sa Jakobsonovom teorijom o literarnosti i funkciji pesničkog jezika. Sa druge strane, upravo su ugledni profesori humanistike i komparatistike „pristali“ da književnost proučavaju u kontekstu, dok su drugi ugledni, ali „tradicionalni profesori“ (Kaler i Rifaret u prvom redu) izgubili bitku sa njima tako što su označeni kao tradiconalni starci nespremni da se uklope u savremene trendove.

Nakon kraće diskusije sa publikom, uglavnom studentima opšte književnosti i teorije književnosti, tribina je zatvorena.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *