Besnilo i restlovi Pekićeve poetike

predavači: Lazar Stefanović, Andrej Čanji

U okviru ciklusa predavanja Distopijski književni klasici organizatori su, pored najznačajnijih svetskih predstavnika antiutopijskog žanra Zamjatina, Orvela i Hakslija, poželeli da tom nizu dodaju i jednog domaćeg autora čija se dela tu s pravom mogu uvrstiti. Otuda je u slušaonici 128 Filološkog fakulteta u Beogradu 27. maja 2016. godine održano predavanje „Besnilo i restlovi Pekićeve poetike“. Tema je, pored Pekićeve antropološko-distopijske trilogije koju sačinjavaju romani Besnilo, Atlantida i 1999, bila i deo piščevog manje poznatog i nedovoljno istraženog dramskog opusa. Lazar Stefanović, student srpske književnosti i jezika, govorio je o Pekićevoj prozi s fokusom na Besnilo, dok je Andrej Čanji, student opšte književnosti i teorije književnosti, prvo istakao nekoliko opštih karakteristika piščeve dramske poetike, a zatim rekao nešto više o farsi Rđav dan na Stock Exchange-u.

Načelna teza Stefanovićevog izlaganja bio je upit koliko je Besnilo aktuelno, te je ponuđeno čitanje ovog dela u kontekstu dvadeset prvog veka. Reč je o antiutopijskom romanu koji se, ipak, otima uzusima strogih žanrovskih odrednica, koji se bavi antropološkim ispitivanjima čovečanstva i mogućim posledicama čovekovog delovanja. Narativ se bavi epidemijom rhabdovirusa na aerodromu Hitrou i ljudskim uzajamno-posledičnim odnosima s tim u vezi. No osim govora o aktuelnosti, tokom predavanja podastrte su i hipoteze o mogućim čitanjima i učitavanjima. Rečju: živimo u svetu gde je bioinženjering vrlo živa stvar. Možemo lako zamisliti da se baš u ovom trenutku zaseda u nekom evropskom gradu i raspravlja o upotrebljivosti i valjanosti, odnosno rđavosti postupka kakva je nasilna, protivevolucijska – ili je baš to princip evolucije, jer nam je dat aparat za aktivnu izmenu prirode i prilagođavanje nje nama, a ne obrnuto?! – genetička mutacija, odnosno izmena ljudskog genoma.

Bilo je reči, zatim, i o takozvanom korektivnom faktoru romana, koji objašnjava i poučava na osnovu zadatih parametara žanra (ali i odstupanjem od njega). No sve je to „šta bi bilo kad bi bilo“, tako da nam pisac, ako je dobar, a Pekić je, skromno rečeno, i više nego dobar, ostavlja pitanje, a ne konkretne odgovore. Činjenica je da radnjom Besnila imamo dat jedan uzročno-posledični niz i načine njegovog delanja, ali donošenje krajnjih zaključaka u najmanju ruku je sumnjivo. Stefanovićevo izlaganje završeno je „iz kontre“: citiran je sam početak romana, gde Pekić u maniru disklejmera kaže: „Događaji u knjizi su fiktivni. Realna je samo njihova mogućnost.“

Andrej Čanji je tokom svog izlaganja ukazivao na vrednosti zapostavljenih Pekićevih dramskih dela, navodeći monumentalnost proze, depersonalizovane likove farsi i komedija i njihovu kontekstualnu neodređenost kao neke od mogućih razloga zbog kojih tom delu piščevog opusa nije posvećeno dovoljno pažnje. Skrenuta je i pažnja na Pekićevu esejistiku, u kojoj sam pisac svoje pozorišne komade doživljava kao zapise na marginama sopstvene proze, ali je takođe izneto mišljenje nekih književnih kritičara i Pekićevih poznanika o tome da autoru ne treba sasvim verovati kada iznosi preoštru kritiku prema samome sebi. Čanji je u kontekstu razgovora o distopijama govorio o farsi Rđav dan na Stock Exchange-u, čija je radnja smeštena u neodređenu budućnost na berzi gde se trguje ljudima. Parola data na početku farse ispod njenog naslova glasi: „Sve je roba i roba je sve“. Tekst je kritičan prema kapitalističkoj dogmi ponude i potražnje, marketinga i tržišta koje uništava i poništava osnovne humane vrednosti.

Na kraju predavanja, u razgovoru s publikom, zaključeno je da aktuelnost i vrednost Pekićeve stvaralačke imaginacije danas ima podjednaku jačinu kao i u trenutku kada je nastajala.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *