Shvatanje obrazovanja u prosvetiteljstvu

Klub 128 započeo je novi ciklus predavanja, koji će biti posvećen istoriji i koncepcijama modernog obrazovanja. Prva tribina u okviru ciklusa, Shvatanje obrazovanja u prosvetiteljstvu, održana je 22. marta u sali 128 Filološkog fakulteta, a naš sagovornik bio je Predrag Krstić (Institut za filozofiju i društvenu teoriju).

Naš predavač je na samom početku naglasio da je stvar sa prosvetiteljstvom, ma kako da mu priđemo, i te kako problematična, a da se na prvom mestu radi o jezičkom haosu. Postoji više domaćih termina kojima prevodimo nemačko Aufklärung, ali najbolji bi, u stvari, bio prosvećivanje (radi isticanja procesualnog karaktera i nedovršenosti). Zanimljiva je, osim toga, još jedna sugestivna jezička napomena: nigde u svetu prosveta nije etimološki vezana za prosvetiteljstvo osim kod nas, što nas, kako smatra Krstić, navodi na krivi trag.

Takođe je bitno istaći da sami prosvetitelji (uz izuzetke poput Kondorsea ili Helvecija) – iako im se ovi stavovi po pravilu pripisuju – uopšte nisu bili zagovornici nekakvog svenarodnog prosvećivanja odnosno opšteg, univerzalnog obrazovanja, niti su imali beskrajnu veru u ljudske sposobnosti, i među njima je uglavnom prevladavao antispekulativni i pragmatični stav o obrazovanju. Kao najrečitiji primer mogla bi nam poslužiti jedna nedvosmislena Kantova rečenica iz teksta “Spor među fakultetimaˮ: “U kom poretku se jedino može očekivati napredovanje ka onom boljem? Odgovor glasi: ne u kretanju odozdo nagore, već odozgo nadole. Očekivati da će obrazovanje omladine u kućnoj nastavi i dalje u školama, od nižih do najviših, konačno dovesti, u duhovnoj i moralnoj kulturi, pojačano još i verskom nastavom, ne samo do toga da se vaspitaju dobri građani nego i do onog dobra koje će moći neprestano da vlada i održava se – plan je koji ne uliva mnogo nade u željeni uspehˮ. Većina “ljudi od peraˮ uglavnom je polagala nade u ovo prosvećivanje odozgo i pravila oštru razliku između Aufklärung i Volksaufklärung (narodno prosvećivanje, otvaranje javnih škola po gradovima i selima, dakle funkcionalno prosvećivanje), držeći se stava da ne treba biti previše obrazovan jer to dovodi do sumnjičenja, nepokornosti vladaru i odlepljivanja od neposrednih poslova. Fridrih Veliki – taj čuveni prosvećeni apsolutista – smatrao je, nasuprot onim filozofima koji su se borili protiv svih predrasuda u mišljenju, da su upravo predrasude um naroda i da ne smeju biti podrivene, budući da iznad svega svakako mora biti pokornost vladaru.

Predrag Krstić je, takođe, izneo tezu da prosvećenost i obrazovanje uopšte nisu ista stvar i da ih moramo razgraničiti. U tom svetlu, ono što smatramo velikim dobitkom, univerzalno obrazovanje, moramo staviti pod veliki znak pitanja; ono je, na primer, u Francuskoj uvedeno zajedno sa obavezom služenja vojske, te je i samo postalo obaveza. Da li je, onda, obrazovanje obaveza ili pravo, dužnost ili izbor? Nije li možda bolje biti neobrazovan? S druge strane, uvođenje obaveznog obrazovanja za sve dovelo je do značajnog pada obrazovnih standarda. Dakle, moramo se uvek iznova pitati: koji su ciljevi obrazovanja? kuda ono smera? za šta se obrazujemo? ko nas obrazuje? ko se zapravo obrazuje? Prosvetiteljstvo na ova pitanja načelno odgovara: čovek se obrazuje da bi postao autonomni pojedinac koji misli svojom glavom i odgovorni građanin društva. Međutim, nije teško uvideti da su škole danas postale regrutni centri koji obezbeđuju veću platu, odnosno industrijski mehanizam za regrutovanje društveno poželjnih idiota. Pitanje je, dakle, ima li nečeg pogrešnog u samoj prosvetiteljskoj viziji obrazovanja ili su stvari pošle naopako negde tokom sprovođenja tih ideja. Drugim rečima, može li obrazovanje odgovoriti na taj dvostruki zahtev: da služi formiranju kako autonomne ličnosti (njenog individualnog samorazvoja) tako i funkcionalnog građanina (kao korisnog člana društva)? Ne smemo dozvoliti, istakao je Krstić, da nam se podvaljuje teza da ovo potonje na ma koji način može služiti, ili makar ići ruku pod ruku, sa onim prvim. Moramo se odlepiti od prastare, ali istrajne poljoprivredne metafore – setimo se da je kultura najpre bila agrikultura – po kojoj smo svi mi semena koja treba uzgajati/odgajati prema principu društvene korisnosti i/ili javnog interesa, i moramo se više baviti onim što Gadamer naziva Selbstbildung, pošto je svako obrazovanje najpre samoobrazovanje. Danas upravo treba da se vratimo “plemenitoj uzaludnostiˮ tzv. slobodnih veština, smatra Krstić, kako obrazovanje ne bismo podjarmili nekakvom unapred definisanom svrhom, nego ga praktikovali kao proces sasvim otvorenih i neizvesnih ishoda, uprkos mogućim rizicima.

Kao mogući putokaz za razrešenje ovih dilema naš sagovornik je istakao romantičarsku kritiku prosvetiteljstva. Prosvetiteljsski projekat zapao je u krizu pre svega zato što se ispostavilo da se dva principa na kojima je zasnovano – permanentna kritika i obrazovanje – nisu mogla pomiriti: Aufklärung i Bildung se međusobno kose, budući da ono prvo predstavlja bespoštednu kritiku svega kao neprestanu destabilizaciju, dok se ovo potonje trudi da pronađe adekvatan obrazovni temelj. Romantizam –  i to rani nemački romantizam – na ovu krizu odgovorio je verom u umetnost, odnosno svojim pozivom na izgradnju sveta putem tvoračke moći poezije (setimo se čuvene Šelijeve teze da su pesnici nepriznati zakonodavci sveta) i svojim stavom da sve treba poetizovati i romantizovati, a ne racionalizovati. No, pozni romantizam – i to nam mora poslužiti kao veliko upozorenje – završio je u snažnom reakcionarnom konzervativizmu.

Tribina je bila zamišljena manje kao ex cathedra predavanje a više kao razgovor sa Predragom Krstićem, pa je nakon njegovog uvodnog izlaganja publika imala dovoljno vremena za pitanja, utiske, komentare i raspravu sa predavačem. Zahvaljujemo se svim gostima, a posebno studentima andragogije koji su napunili našu malu slušaonicu, i nadamo se da će i naredna predavanja biti podjednako dobro posećena.

 

PREPORUČENA LITERATURA

Žan-Žak Ruso, Emil ili O vaspitanju, prev. Dušan Tamindžić (Beograd: Estetika, 1989).

Immanuel Kant, “Spor među fakultetimaˮ, Um i sloboda: spisi iz filozofije istorije, prava i države, prir. Danilo Basta (Beograd: Časopis Ideje, 1974).

Imanuel Kant, Mišel Fuko, Jirgen Habermas, O prosvećenosti, ur. Nikola Grdinić (Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine; Društvo za proučavanje XVIII veka, 2004).

O prosvećivanju naroda, prir. Predrag Krstić, Olga Nikolić, Igor Cvejić (Novi Sad: Akademska knjiga – Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2017).

Max Horkheimer, Theodor W. Adorno, Dijalektika prosvjetiteljstva, prev. Nadežda Čačinović-Puhovski (Sarajevo: Veselin Masleša, 1974).

Alaida Asman, Rad na nacionalnom pamćenju: kratka istorija nemačke ideje obrazovanja, prev. Aleksandra Bajazetov-Vučen (Beograd: Biblioteka XX vek, 2002).

Daniel Jonah Goldhagen, Hitler’s Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust (New York: Alfred A. Knopf, 1996).

 

3 Comments

  1. Sjajna stvar! Svaka cast kolegama sa Filoloskog! Samo napred!

    Pozdrav od kolege iz Kragujevca

  2. Osim dobro predstavljene unutrašnje problematike u vezi sa prosvetiteljstvom, predavač je ponudio izuzetno radikalnu verziju odnosa pojedinca i društva. Diskusija koja je usledila dodatno je osnažila taj utisak. Danas zastupati teoriju o apsolutnoj vrednosti pojedinca, uz obesmišljavanje zajednice, deluje banalno i nezrelo. Profesor Krstić zanemaruje (ali svesno, što je dodatni problem) posebno delikatan odnos društvenih normi i vaspitanja s jedne, i slobode pojedinca s druge strane. Njegova verzija stvarnosti svedena je na Sex pistols ideologiju, ali bez dobrih rifova.

  3. Vuče,
    Ja ne smatram da je (apsolutna!) vrednost pojedinca “banalna i nezrela”. Pojedinac koji se obrazuje da bi poslužio društvu, jeste osakaćeni pojedinac, a to je onda osakaćeno društvo (koje danas jeste). Gotovo je truizam da bi svet bio bolji kada bi svako radio ono što voli, ali, kako će to jedinka prepoznati u sebi, ako se svesno sprečava njen razvoj i autentičnost?
    Koliko sam ja ispratila predavanje i diskusiju, ne obesmišljava se zajednica i njena dobrobit, već se problematizuje postojanje kritičkog uma, odnosno nepostojanje istog.
    Mi danas slepo pratimo autoritete i na taj način značajno stagniramo u razvoju kako sopstva tako i zajednice u kojoj, tj. sa kojom živimo. Ili pak, što je strašnije, bivamo cenzurisani od strane autoriteta, jer ne mislimo kao oni (ovde prizivam slučaj Vasović vs. Jerkov i sabraća akademici).
    Distinkcija ili-ili jeste značajna, jer cilj može biti samo jedan, a razvijeni pojedinac + razvijeni pojedinac + … daće razvijeno društvo.
    Takođe, postojeći obrazovni sistem vodi borbu sa pitanjem položaja pojedinca u đačkoj klupi, pa se polemiše o različitim kognitivnim sposobnostima, o načinu planiranja nastave/individualnoj nastavi i tome slično, dakle problem individue je prisutan ili se bar nazire u savremenoj pedagogiji (koliko je meni poznato) i ja ne vidim u tome ništa loše. A predavačev odnos prema institucijama, jeste anarhistički i ja se u tom pogledu slažem s njim. Nije fer samo reći da je radikalan, kad je čovek zdravorazumski izneo sopstveni stav, ostavljajući prostor za druge da argumentovano deluju.
    Pozdav,
    V. N.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *