Obrazovanje u književnosti: Bildungsroman

Klub 128 nastavio je ciklus predavanja o obrazovanju započet prošle sedmice. Druga tribina, naslovljena Obrazovanje u književnosti: Bildungsroman, održana je u četvrtak, 29. marta, u sali 128 Filološkog fakulteta, a naši sagovornici su ovoga puta bili Aleksandar Dobrijević (Filozofski fakultet) i Vuk Petrović (Filološki fakultet).

U prvom delu tribine Aleksandar Dobrijević održao je kraće izlaganje o istoriji pojma Bildung. Najpre nam je skrenuo pažnju na neke etimološke začkoljice. U korenu reči nalazi se Bild (slika, lik), a sam pojam je, uostalom, nemački prevod starogrškog paideia, koju Verner Jeger prevodi kao oblikovanje. Osim najčešćeg obrazovanja, drugi autori pak radije biraju da Bildung prevode kao formiranje ili edifikacija, odnosno izgrađivanje. Moramo uvek imati na umu ovo semantičko bogatstvo pojma i njegovu normativnu, obavezujuću stranu, naročito u današnje vreme koje kao imperativ postavlja specijalizaciju i kada se gotovo uopšte više ne govori o Bildungu, ali zato imamo inflaciju termina poput kompetencija, veština, specifikacija i sl.

Dobrijević je naglasio da bi bilo poželjno razlikovati koncept, koncepciju i ideal Bildunga: imamo posla sa jednim značenjski heterogenim pojmom, sa različitim filozofskim koncepcijama i postavkama Bildunga, ali i sa idealom za koji se može reći da im je svima zajednički: težnja ka integralnom, holističkom oblikovanju čoveka. Prosvetiteljstvo je prva bitna stanica na ovom pojmovnom putovanju, a prvi neizbežni autor jeste Kant: on, doduše, nije koristio sam termin Bildung, ali ga je podrazumevao govoreći o kulturi uma. Čitajući Rusoa, Kant je shvatio da potencijal prosvećenosti cilja na nešto što priziva antičke ideale, nadasve na usavršivost (perfectibilité) i postizanje izvrsnosti (što je, osim vrline, jedno od značenja starogrčkog arete). Ovakve tendencije prihvatili su praktično svi filozofi nakon Kanta. Tako se kod Hegela, na primer – potpuno u skladu sa njegovim dijalektičkim mišljenjem – uvek radi o nedovršivom procesu permanentnog samousavršavanja. Štaviše, Hegel ističe onu mučnu, napornu i konfliktnu stranu Bildunga: čovek se formira (obrazuje) isključivo kroz otpore, odnosno opirući se postojećem stanju, izlaženjem iz sebe da bi se naposletku, u sintezi, vratio novom i sveobuhvatnijem jastvu. Nakon njega, Niče će na najsnažniji način pisati upravo  o toj težnji za neprestanim samoprevazilaženjem: ako pojam Bildunga uopšte nešto vredi, onda vredi samo u tim naporima da prevaziđemo vlastito stanje, te stoga Bildung uvek mora biti Selbstbildung. U Nesavremenim razmatranjima čak će napomenuti da Ruso, Gete i Šopenhauer treba da nam posluže kao savremeni uzori, kad su nam već oni antički isuviše daleko, pošto sva trojica teže izgradnji celovite ličnosti.

Upravo su se na to, smatra Dobrijević, nadovezali neki važni dvadesetovekovni filozofi – i to iz sasvim različitih tradicija, poput Gadamera, Rortija i Fukoa – vrativši se time kako teorijskim tako i praktičnim potencijalima Bildunga. Otuda je Fuko, na primer, mogao da uoči određeni kontinuitet od Sokrata, preko Spinoze i nemačkih idealista, do dendizma i raznih umetničkih pokreta u njihovom intenzivnom bavljenju vlastitim načinom života, i to ne u smislu onoga što se najčešće opisuje kao american way of life, već u značenju neprestane budnosti i staranja o sebi, kao i tretiranja vlastitog života kao umetničkog dela. No ovo permanentno staranje o sebi ne treba da nas navede da pomislimo da se radi o nekakvom sebičnom egoizmu, budući da se proces Bildunga uvek odvija unutar društva i u stalnom odnosu prema drugom. Perfekcionizam se kao ideal odbacuje u našoj epohi specijalizacije, zaključio je Dobrijević, zato što zahteva dosta vremena i napora. Čovek postaje funkcija a ne ličnost, a ona valjana filozofija uvek je bila na strani ne-funkcije: besmislena, nekorisna i suvišna. To je tačno, i to je upravo ono što je dobro. Bolonjska reforma visokog obrazovanja, shodno tome, predstavlja obrazovanje ne u smislu Bildunga nego u smislu Ausbildunga (obuka, poduka), obrazovanje za specijalizaciju i u funkciji efikasnosti.

U drugom delu tribine Vuk Petrović je izložio svoje razumevanje Bildunga, a zatim je nastavio kraćom raspravom o Bildungsromanu. Budući da u osnovi pojma stoji Bild (slika, lik), Bildung ima smisao telosa i formativnog procesa: polazište je lik, proces je uobličenje/oličenje, dok je cilj, prema tome, ličnost. Petrović je istakao da se radi o specifično nemačkoj duhovnosti i nemačkom idealizmu, čiji je temelj Herder a vrhunac Vilhelm fon Humbolt, sa Geteom kao tačkom susticanja. Herder pokušava da na filološkim temeljima zasnuje univerzalnu humanistiku, koju u praksi – institucionalizacijom obrazovanja ličnosti – pokušava da realizuje Humbolt. No, ideal i praksa nikad nisu do kraja pomirljivi, ali Humboltov univerzitet ipak je počivao na humanističkom idealu obrazovanja potpune ličnosti: dosezanje univerzalnosti kroz individualnost. Danas je situacija sasvim drugačija: na ravan ideala postavlja se ono što nije inherentno samom čoveku, ono što je heteronomno humanosti, kao npr. BDP, dakle nešto potpuno otuđeno i svedeno na besmisleni broj. Zaboravilo se, pritom, na ono na šta je Diltaj morao da podseti svoje savremenike, na metodološku razliku između prirodnih i duhovnih nauka: dok prve počivaju na pukom (kauzalnom) objašnjenju, potonje su zaokupljene razumevanjem. Vindelband je, na tom tragu, smatrao da je princip prirodnih nauka nomotetički (počiva na zakonu, onome što teži samoj univerzalnosti), dok je princip duhovnih nauka idiografski (vezan za ono što je neponovljivo i individualno, što se tiče ličnosti).

Umetnička praksa razdoblja nemačkog idealizma konkretizovala je spomenuta apstraktna duhovna nastojanja, ali njeni odgovori bili su specifičniji i problematičniji, smatra Petrović. To je slučaj i sa klasičnim Bildungsromanom, naime Geteovim Godinama učenja Vilhelma Majstera. Cilj Vilhelmovog obrazovnog procesa jeste formirana ličnost. Iako Vilhelm na kraju dospeva do tog cilja, na kraju romana on potvrđuje svoju čovečnost tako što gubi svoju ličnost. Vilhelm mora da se odrekne od apsolutnog prava svoje subjektivnosti, onoga što je bilo karakteristično za Vertera (koji se ubija jer ne uspeva da svoju subjektivnost postavi za zakon sveta), i mora da se odrekne svojih umetničkih ambicija. Ne treba, takođe, gubiti iz vida da se ideal nemačkog Bildungsromana ostvaruje kao socijalna utopija, i to u braku Vilhelma i Natalije kao pomirenju građanstva i plemstva. Petrović je posebno naglasio da je živopisnija od Getea bila romantična reakcija, i to ona najradikalnija – Novalisova. Novalis nije mogao da podnese Vilhelmovo odricanje od poietičke egzistencije, smatrajući da je u tom romanu zadržana forma romantičnog ideala (Vilhelmovo dosezanje obrazovnog cilja), ali je sadržina tog ideala neprihvatljiva (Vilhelm postaje puki prosek i mediokritet, mada ne nužno u pejorativnom smislu). Novalisov roman Hajnrih fon Ofterdingen ide u konzervativnom, srednjovekovnom i hrišćanskom smeru; to je poetska bajkolika fantazija koja pripada prošlosti, a Hajnrih na kraju postaje pesnik i tako afirmiše totalitet svoje izuzetne ličnosti (za razliku od Majstera, koji ni po čemu nije izuzetan). Hajnrih pronalazi sebe kao ličnost tako što stupa u apsolutni ljubavni odnos sa Matildom; imperativ sopstva je drugo biće, što se jedino može ispuniti u ljubavi, koja je – kako to Novalis lepo formuliše u romanu – simbol/slika večnosti u vremenu. Majster ide ka nekakvom praktičnom cilju i stoga postaje zainteresovan te gubi totalitet svoje ličnosti. Totalni humanitet – kao što je kasnije potvrdio nemački filolog August Bek – može se zasnovati samo kroz potpuno odricanje od bilo kakve praktične svrhe. Petrović je na kraju uporedio obrazovne romane iz 18. i one iz 20. veka. Klasični obrazovni roman pokušava da kao moguću stvarnost afirmiše tzv. srednji put, gde se junak odriče svoje isključive subjektivnosti iako nije spreman na puko podilaženje svetu već pronalazi kompromis; njegov Bildungsideal je optimističan. Dvadesetovekovni Bildungsromani, pak, više ne uzimaju u obzir taj srednji put kao relevantan; njihova tema je puko tumaranje antijunaka unutar sveta koji je izgubio svaki smisao i ideale.

Za razliku od prethodne tribine, koja je bila više razgovor između našeg gosta i publike nego tipično predavanje, ovoga puta smo se dogovorili da predavači održe svoja zasebna izlaganja, nakon kojih su odgovarali na pitanja moderatora i publike. Zahvaljujemo se svima koji su došli i pozivamo ih da nastave da prate program Kluba 128.

 

PREPORUČENA LITERATURA

Aleksandar Dobrijević, “Bildung – pojam, koncepcija, ideal”, Filozofija i društvo br. 18 (2/2007): str. 101–119.

Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, prev. Nikola M. Popović (Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1986).

Fridrih Šiler, “Pisma o estetskom vaspitanju čoveka”, O lepom, prev. Strahinja Kostić (Beograd: Book & Marso, 2007), str. 111–202.

Johan Volfgang Gete, Godine učenja Vilhelma Majstera, prev. Vera Stojić (Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2003).

Georg Lukàcs, Teorija romana, prev. Kasim Prohić (Sarajevo: Veselin Masleša, 1990).

Mihail Bahtin, “Roman o vaspitanju i njegov značaj u istoriji realizma”, Estetika jezičkog stvaralaštva, prev. Mirjana Grbić (Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2013) str. 5–65.

Franco Moretti, The Way of the World: the Bildungsroman in European Culture (London: Verso, 1987).

Temat o obrazovnom romanu, Reč br. 60/5 (2000): str. 379–536.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *