Zasnivanje humanističkih nauka

Klub 128 je, nakon dvosedmične pauze usled uskršnjih praznika, nastavio ciklus predavanja o obrazovanju, u okviru kog je 19. aprila u sali 128 Filološkog fakulteta održana treća tribina, Zasnivanje humanističkih nauka. Sagovornici su nam ovog puta bili Saša Radojčić, profesor filozofije umetnosti na Fakultetu likovnih umetnosti, i Branko Romčević, profesor etike na Fakultetu bezbednosti.

Prvi je svoje izlaganje održao Radojčić, koji se fokusirao na misao Vilhelma Diltaja i u najbitnijim crtama izložio istorijat hermenutike. Osvrćući se, na samom početku, na šire istorijske prilike krajem 19. i početkom 20. veka, skrenuo nam je pažnju da je ljudska civilizacija u tom trenutku bila svedok dotad neviđenog razvoja tehnike, u kojem su presudnu ulogu odigrale prirodne nauke. Time su se one, bez obzira na razmere ratnih razaranja koja su usledila (a kojima su one delimice doprinele), maltene ustoličile kao vrednije, a svakako kao isplativije od društvenih i humanističkih disciplina – što sasvim tačno oslikava i savremenu situaciju.

Unutar duhovnih nauka, tvrdi Radojčić, javile su se tada među njenim pripadnicima dve strategije revalorizacije i revitalizacije vlastite discipline: jedni su verovali da se egzaktni metod prirodnih nauka može, bez ikakvih izmena i prostim preslikavanjem, primeniti i u području duhovnih nauka – iz te struje mišljenja nastao je pozitivizam; drugi su pak smatrali da je taj metod potpuno neprikladan predmetu proučavanja duhovnih nauka – čoveku i svim objektivizacijama njegovog duha – te su se borili za autonomno utemeljenje duhovnih nauka. Otuda potiču i brojne rasprave o razlikama u metodi prirodnih i duhovnih nauke: prve danas najčešće nazivamo objašnjavajućim (one objašnjavaju spoljašnje fenomene, poput prirode i njenih zakona), a druge razumevajućim (one razumevaju čovekov unutrašnji svet, tj. njegovu svest i dušu).

Među njima, iako ih je – za razliku od prvih – bilo veoma teško formalizovati, kao najutemeljenija metoda izdvojila se hermeneutika, veština tumačenja. Radojčić je istakao da povezivanje reči ‘hermeneutika’ sa grčkim bogom Hermesom, dakako, ima smisla ali da nipošto ne iscrpljuje bogat i složen semantički prtljag koji je ovaj termin u međuvremenu dobio. Potreba za tumačenjem se, tvrdi profesor, javlja tek onda kada određeni fenomen postane dalek i stran ljudima koji žele da ga razumeju, dakle kada se tradicija otuđi od istorijskog života i postane tuđa savremenosti. Zbog toga je za (istorijski) razvoj hermeneutike veoma važan trenutak kada je Homer – čiji su epovi činili osnovni deo grčkog obrazovanja – postao nerazumljiv Grcima te su oni morali da iznalaze određene načine i postupke kako bi ga sebi približili, kako bi ga “odomaćili”, što otprilike pada u doba Sokrata i sofističkih škola. Za vreme helenizma su se, zatim, razvila dva osnovna pristupa tumačenju teksta, između kojih se i danas vode velike rasprave: s jedne strane bio je alegorijski pristup stoika (iako se oni nisu služili terminom alegorija, već hiponoja), po kome se istinsko značenje uvek nalazi iza doslovnog značenja, tj. značenje je uvek na nekom drugom mestu; s druge strane bio je tzv. gramatički pristup, koji nije izlazio izvan teksta nego je u njemu samom pronalazio istinsko značenje, tj. značenje je uvek tu, neskriveno. Sledeće razdoblje u ovoj istorijskoj skici bez sumnje je obeležilo hrišćanstvo: hrišćanski autori imali su potrebu ne samo da pomire i usaglase značenja Starog i Novog zaveta, već i da Sveto pismo u celosti dovedu u vezu sa helenskom filozofijom, i za to su razvili još suptilnije strategije čitanja i tumačenja. Kao jedan od vrhunaca ove tradicije, no koji ju je na bitan način prevrednovao, doći će Martin Luter sa svojim čuvenim geslom sola scriptura, odnosno uverenjem da vernicima nije potrebna ta preobimna svetootačka i sholastička tradicija normativnih tumačenja Svetog pisma, budući da ono, takoreći, tumači sebe samo i da je jedini odnos koji valja uspostaviti onaj nepsoredni između vernika i teksta Biblije. Nakon bogate tradicije luteranaca koji su ustanovili kanone i sistematizovali pravila tumačenja, istoriju hermeneutike su u 19. veku suštinski obeležili Fridrih Šlajermaher i Diltaj, dok su najvažniji dvadesetovekovni predstavnici bili Martin Hajdeger i Hans-Georg Gadamer.

Na kraju, Radojčić se osvrnuo na osnovne postavke Diltajevog učenja. Za duhovne nauke Diltaj je nameravao da učini ono što je Kant, svojim Kritikama, prethodno uradio u oblasti prirodnih nauka, tj. hteo je da napiše Kritiku istorijskog uma, ali taj projekat ostao je nedovršen i fragmentaran. Tri ključna pojma njegovog mišljenja su život/doživljaj, izraz, razumevanje. Smatrao je da postoje tri uzlazna stepena razumevanja: jednostavno razumevanje, zatim tumačenje kao veština razumevanja i, konačno, hermeneutika kao veština tumačenja. Samo ovaj poslednji stepen može da bude istinski metod duhovnih nauka. Osim toga, Diltaj je verovao da uzoran oblik saznanja o čoveku predstavlja biografija, zbog čega je, u prvim nacrtima, za psihologiju bilo rezervisano mesto zasnivajuće duhovne nauke, što je stav koji kasnije napustio. Međutim, uzorni hermeneutički predmet je za Diltaja uvek bio tekst i stoga su stvari o kojima je on povodom hermeneutike mislio – problem imanentne analize (da li je dozvoljeno pri tumačenju istupiti iz teksta, i koliko?), autorske intencije (da li nam znanje o autorovim namerama predstavlja bilo kakav kriterijum u tumačenju?), tradicije, aplikacije odnosno primene (tumačimo li da bismo stečena znanja primenili na vlastitu stvarnost?) – i dalje aktuelne u filologiji i dokaz su vitalnosti hermeneutičke metode.

Branko Romčević je, pak, u svom izlaganju pošao od Kanta, tvrdeći da nam od njega dolazi kako afirmacija tako i osporavanje smisla humanističkih nauka. U tom svetlu važno je istaći jedan poduži citat iz Kritike moći suđenja, § 60: “Pripremna obuka za sve lepe umetnosti, ukoliko se teži najvećem stupnju njihove savršenosti, ne leži, kako izgleda, u propisima, već u kultivisanju duševnih moći onim prethodnim znanjima koja se zovu humaniora, verovatno zbog toga, jer humanost znači, s jedne strane, osećanje saučešća, a, s druge strane, moć koja nas osposobljava da se o sebi izražavamo najiskrenije i na opšti način. […] svako takvo doba i svaki takav narod morali su pre svega da pronađu veštinu uzajmnog saopštavanja ideja između najobrazovanijeg staleža i prostijeg staleža, usklađianje rasprostiranja i prečišćavanja ideja sa prirodnom prostotom i osobenošću prostijeg staleža, i na taj način posredovanje između više kulture i skromne prirode koja predstavlja i za ukus, kao opšte ljudsko čulo, pravo merilo koje ne može da se odredi nikakvim opštim merilima”.

Humanistika se ovde, kao što je očigledno, ne oglašava kao emancipatorska sila, ne dolazi da izbavi prostije iz njihove prostote – naprotiv, ispostavlja se da je ona dispozitiv posredovanja između visokog i niskog, i to ne takav koji bi proste uzdigao do viših položaja. Humanistika, dakle, potiče samo od “najobrazovanijih” i cilj joj nije emancipacija “prostijih”: oni, na kraju krajeva, ostaju takvi kakvi su i tamo gde su i bili na početku, no sada ipak barem u nekakvoj vezi s najobrazovanijima. U ovom kontekstu, smatra Romčević, treba istaći i Sloterdajkov uvid da se upravo ovim kantovskim povezivanjem visokog i niskog otvara novi ponor, u kojem humaniora i humanitas ne impliciraju samo nezainteresovanu, bezopasnu i idiličnu druželjubivost, nego i to da čovek za čoveka predstavlja višu silu.

No, recimo da je to “tamniji” horizont humanističkih nauka, koji su naročito isticali Marks i Niče. Ali, Kant govori i o njihovoj “svetlijoj” strani i time ujedno zadaje poželjni smer kretanja za nas danas: kultivacija, koju on shvata kao univerzalnu kulturu čoveka, treba unutar humanistike da bude postane naš sadašnji zadatak, naročito u trenutku kada se kultura prevashodno razumeva kao sistem običaja i navika, koji zatvara ljude u identitetske obrasce iz kojih ne mogu da izađu i u nasleđa koja ne mogu (kantovski) slobodno da odaberu – u savremenom multikulturalnom raju nema povlašćenih kultura, sve su jednako vredne. Romčević, međutim, smatra da bi, nasuprot partikularnim, zatvarajućim i dehumanizujućim sistemima običaja, perverzno okićenim imenom kulture, znanja zvana humaniora danas trebalo da se profilišu u ključu afirmacije univerzalne kulture čoveka. Ovo je, pak, otežano činjenicom da je i sama humanistika učestvovala u genezi multikulturalnosti multikulturalizma, ne uviđajući da je time – paradoksalno – opozvala svoju misiju univerzalnog povezivanja sloboda.

Romčević je završio izlaganje isticanjem tri potencijalne opasnosti koje, prema njegovom mišljenju, vrebaju savremenu humanistiku: (a) onu koja se tiče metode i smisla humaniora-e, (b) izazov sužavanja humanistike na antropocentrizam, (c) zatvaranje u totalitet. Najpre, kada je reč o metodi, Romčević smatra da se, načelno, pre treba držati Hegela nego Kanta: Hegelova kritika njegovog velikog prethodnika ticala se uvida, iznetog davno pre Diltaja, da su vremenitosti i istoričnost neotuđive od znanja zvanih humaniora, i da u ovoj oblasti puka činjeničnost nipošto ne sme imati prioritet. Zatim, iako na prvi pogled može zvučati neobično, humanistika treba da bude i kritika humanizma i antropologizma, i u tom svetlu jako su važne napomene koje je Hajdeger izneo u Pismu o humanizmu, a do sličnih stavova, doduše polazeći od drugačijih polazišta, došli su i Luj Altiser i Mišel Fuko. Konačno, kako bi se izbeglo zatvaranje humanističkih nauka u rigidne totalitete za primer nam mogu, između ostalih, poslužiti razne discipline zasnovane na kritici centrizma: psihoanaliza (Frojd je zadao odlučan udarac ljudskom narcizmu, pokazavši da baš tamo gde čovek očekuje da bude suveren – u svojoj svesti – pronalazi da ima najmanje kontrole), etnologija (najbolja kritika etnocentrizma), semiologija (mišljenje znaka kao razlike) i/ili dekonstrukcija (najrazornija kritika centrizma i svake prisutnosti).

Humanistika bi, zaključio je Romčević, trebalo da se drži kao polje otvorenih mogućnosti: budući da je znanje uvek nešto ustanovljeno i strukturisano, ono nužno proizvodi i ostavlja za sobom vlastitu marginu, nešto što isključuje; pri tome, možemo reći da bi “zatvoreno” bilo ono znanje koje snažno potiskuje svoju marginu, a “otvoreno” ono koje upravo sopstvenu marginu i rubne oblasti razume kao rezervu svog smislai i tako ih prihvata. Za filologe je možda zanimljivo spomenuti knjigu Pegi Kamuf Univerzitet u dekonstrukciji: podela književnosti, koja počiva na tezi da je književnost upravo ono pisanje koje ne poznaje granice, jer ne postoji ništa što u nekom kontekstu ili nekim postupkom ne bi moglo postati književnost.

 

PREPORUČENA LITERATURA

Imanuel Kant, Kritika moći suđenja, prev. Nikola Popović (Beograd: BIGZ, 1975).

Vilhelm Vindelband, “Istorija i prirodna nauka”, Ideje god. III, br. 1–2 (1972): str. 127–143.

Vilhelm Diltaj, Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, prev. Dušica Guteša (Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1980).

Edmund Huserl, Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija, prev. Zoran Đinđić (Gornji Milanovac: Dečje novine, 1991).

Hans-Georg Gadamer, Istina i metoda, prev. Slobodan Novakov (Sarajevo: Veselin Masleša, 1978).

Žan Gronden, Uvod u filozofsku hermeneutiku, prev. Emina Peruničić (Novi Sad: Akademska knjiga, 2010).

Peter Szondi, Introduction to Literary Hermeneutics, trans. Martha Woodmansee (Cambridge: Cambridge University Press, 1995).

Mišel Fuko, Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka, prev. Nikola Kovač (Beograd: Nolit, 1971).

Martin Hajdeger, “Pismo o humanizmu”, Putni znakovi, prev. Božidar Zec (Beograd: Plato, 2003), str. 279–322.

Peter Sloterdajk, “Pravila za ljudski vrt: odgovor na Hajdegerovo ‘Pismo o humanizmu’”, prev. Aleksandra Kostić, Reč br. 57/3 (2000): str. 187–202.

Mihail Bahtin, “Ka filosofskim osnovama humanističkih nauka” & “Ka metodologiji humanističkih nauka”, prev. Dušan Radunović, Istočnik br. 37–38 (2001): 41–57.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *