Kriza univerziteta

U okviru ciklusa predavanja o istoriji i modernim shvatanjima obrazovanja 26. aprila je u prostorijama Filološkog fakulteta održano predavanje pod naslovom Kriza obrazovanja. Predavač je bio Novica Milić, profesor Fakulteta za medije i komunikacije, kojem je slušaonica 128 dobro poznata, budući da je u njoj dugo godina i sam predavao studentima opšte književnosti.

Milić je na početku istakao tri istorijske tačke na kojima će se zadržati. Prva se odnosi na sam nastanak univerziteta; druga se tiče stvaranja modernog univerziteta početkom 19. veka; poslednja predstavlja osvrt na krizu savremnog stanja pomenute institucije. Osnovna teza predavanja bila je da je univerzitet uvek bio i ostao u preseku raznih istorijskih kriza, kao i da je sam uvek bio u nekoj vrsti krizi: “Možemo reći da je univerzitet jedno od imena krize evropske istorije”, naglasio je predavač.

Svoje objašnjenje nastanka institucije univerziteta Milić je započeo grčkom rečju κρίσις (krisis). Termin, naime, potiče iz medicine i označava onaj moment kada je bolest najjača, a sile otpora takve da se odlučuje o životu i smrti; to je stanje intenzivne neodlučnosti. Kasnije, reč je postala metafora za teškoću, opasnost itd. Nastanak univerziteta rezultat je jednog takvog momenta u istoriji Evrope. On je sindrom velike krize koja nastaje na preseku dve epohe: srednjeg veka i renesanse. Prvi univerzitet nastaje 1080. godine u Bolonji i rezultat je krize crkvenog prava, krize religijskog autoriteta i biblijskog znanja. Došlo je do rušenja vladajuće sveobuhvatne slike sveta koja je važila u srednjem veku u Evropi. Nasuprot crkvenom javila se potreba za svetovnim pravom. Tragalo se za autoritetom znanja koje sada dolazi od ljudske, a ne božanske pravde. Potreba za svetovnim pravom donela je sa sobom preporod nauka koje su nastale još u antici.

Ipak, postojao je otpor s druge strane. 1150. godine otvara se pariski univerzitet Sorbona, institucija nastala pod pokroviteljstvom crkve. Njena orijentacija bila je teološka i na njoj su se odvijale studije čistote vere. Tokom 12, 13, 14. i 15. veka univerzitet je bio nešto nalik hibridu koji se kretao između ove dve struje. Stalno je bio pod uticajem ambivalencije između vere i znanja. Milić je napomenuo da mnoge srednjovekovne odlike ove obrazovne institucije postoje i dan-danas: na primer, simbolika odore, ali i ozbiljnije stvari poput interne hijerarhije. Današnje studije baštine iz Sorbone tzv. odbranu doktorata, gde kandidat pred kolegijumom brani svoju tezu. U Sorboni iz 12. veka student je mogao da ima samo jednu tezu – Bog postoji – ali argumentacija je morala da bude nova. Oni su uveli ulogu advocatus diaboli (đavolji advokat), koji je tražio načine da pronađe greške u argumentaciji kandidata. Međutim, bilo bi besmisleno da se na crkvenom univerzitetu ne dokaže postojanje Boga. Zato je banilac teze u svakom monentu mogao da se odbrani tako što bi rekao ignoramus et ignorabimus (ne znamo i ne želimo da znamo).

Naziv univerzitet poticao je od latinske reči universitas i u početku je označavao zajedništvo, svojevrsnu komunu. Koristio se naziv universitas magistrorum et scholarium, koji je označavao zajedništvo profesora i učenika. Bila je to zajednica posvećena znanju i mišljenju, zajednica pojedinaca različitih po znanju i sposobnostima, ali jednakih u predanosti radu. Međutim, izostanak hijerarhije nije uspeo dugo da se održi. Reč univerzitet prestala je da upućuje na zajedništvo i počela je da označava univerzalnost znanja, odnosno javila se pretenzija na totalitet znanja. Ovakvo shvatanje univerziteta je samo po sebi pogrešno, jer je on nastao upravo kada se srednjevekovni totalitet znanja raspao. Univerzitet zapravo znači raspad totaliteta znanja. On će se uvek baviti pojedinačnim znanjima i sposobnostima, onim što se na latinskom zvalo facultas. On je samo zbir pojedinačnih znanja.

Sledeći značajan momenat za univerzitet zbiva se krajem 18. i početkom 19. veka. Nemački filozof Imanuel Kant 1798. godine piše tekst Sukob fakulteta, gde pokušava da odgovori na pitanje kako univerzitet može da ostvari sintezu. Mogućnost sinteze Kant vidi samo ukoliko ona dođe spolja. Po njemu, najveći sukob postoji između teološkog, pravnog i filozofskog fakulteta, a vrhovno pravo daje teološkom, koji tu prednost ima ne samo zbog svoje tradicije, već i zbog toga što se verska stvar ne može dalje ispitivati. Ne postoji sinteza znanja, jedino možda postoji vera u sintezu. Takođe, sukobi među pojedinim disciplinama, diskursima, naukama (i naučnicima) mogu da se reše jedino spoljnom intervencijom, odnosno državom. Ne postoji sveobuhvatno znanje koje bi moglo da donese odluku.

Moderni univerzitet nastao je u okrilju prosvetiteljstva i vezan je za grad Berlin. Berlinski univerzitet osnovan je 1811. godine, pod vladavinom pruskog kralja Vilhelma III, a po programu Vilhelma fon Humbolta. Humboltova ideja takođe je posledica krize, ovog puta krize između države i znanja. Moderna ideja univerziteta odvaja univerzitet od države: on treba da bude funkcija socijalnog, a ne državnog polja. Odatle potiče ideja autonomije univerziteta, koja je predstavljala način da se ovo odvajanje ostvari i podrazumevala je se način funkcionisanja univerziteta osmisliti iznutra, bez spoljnih intervencija. Predavač je napomunuo da je autonomija kod Humbolta podrazumevala da u njegovom kreiranju jednako učestvuju svi članovi, dakle studenti koliko i profesori.

Državi i bogatim građanima Humbolt je hteo da da status donatora. Predavanja su bila javna i profosor nije bio plaćen za njih – ono za šta je dobijao novac bili su ispiti, a držanje predavanja bio je javni posao. Student je imao slobodu da sluša šta god je želeo, a onda bi sam izbarao koje će ispite polagati i spram toga koje je ispite izabrao dobio bi diplomu. Ali pare nisu bile uplaćivane univerzitetu već pojedinačnim fakultetima. I tu ponovo imamo na delu internu podelu i krizu, ovoga puta između znanja i moći (finansija).

Na kraju, Novica Milić se osvrnuo na stanje savremenog univerziteta, odnosna na njegovo stanje od sredine 20. veka do danas. Prema njegovom mišljenju univerzitet doživljava krizu između države i sopstvene autonomije. On se nalazio u poprilično lošem stanju u autoritarnim zemljama kao što su nacistička Nemačka ili SSSR. Isti problem postoji i u zemljama koje su (finanskijski) slabije, ali gde država finansira najvišu obrazovnu instituciju. Jedina zemlja u kojoj se sačuvalo nešto od onog što se zvalo artes liberales bila je Amerika, ali više ni tamo nema sličnih tendencija. Nakon II svetskog rata u Americi su liberalni građani bili donatori i time su održavali autonomnost univerziteta, ali sada i on potpada pod sve veći uticaj države. Ambivalencija koja se i dalje ostvaruje jeste ona između totaliteta znanja i fragmentacije. Zabluda je da univerzitet treba da bude totalitet znanja – zapravo, od on je oduvek bio izraz fragmentacije znanja. Još jedan raskol dešava se između potreba tržišta i internih normi istraživanja. Unutar nauka postoje kriterijumi koje zahteva sama nauka, dok tržište traži drugačije rezultate. To se ostvaruje i kroz razliku u stanju tzv. patentskih istraživanja i stanju humanistike. Predavač je naposletku govorio i o poziciji znanja u društvu koje se koristi novim, naprednim vidovima komunikacije. Ukoliko studenti na internetu mogu slušati predavanja najboljih svetskih profesora, onda nema potrebe da slušaju predavanja na svojim fakultetima.

Nakon predavanja usledio je razgovor s publikom, u kojem je najviše govora bilo o budućnosti univerziteta, kao i položaju humanistike u društvima gde dominiraju tržišna pravila. Zahvaljujemo se svima koji su došli.

PREPORUČENA LITERATURA

Vilhelm fon Humbolt, “O unutrašnjoj i spoljašnjoj organizaciji jedne više znanstvene ustanove u Berlinu”, prev. Zoran Dimić, Letopis Matice srpske god. 190, knj. 493, sv. 5 (maj 2014): str. 578–586.

Jean-François Lyotard, Postmoderno stanje: izvještaj o znanju, prev. Tatiana Tadić (Zagreb: Ibis grafika, 2005).

Alan Blum, Sumrak američkog uma, prev. Aleksandar Spasić, Ivana Spasić, Miroslava Smiljanić-Spasić (Beograd: Prosveta, 1990).

Bill Readings, The University in Ruins (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1998).

Jacques Derrida, “Sveučilište bez uvjeta”, prev. Goran Vujasinović, Europski glasnik br. 14 (2009): str. 233–265.

Pegi Kamuf, Univerzitet u dekonstrukciji, ili Podela književnosti, prev. Branka Arsić (Beograd: Beogradski krug, 1999).

Zoran Dimić, Rađanje ideje univerziteta (Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2013).

Temat o ideji univerziteta, Letopis Matice srpske knj. 493, sv. 5 (maj 2014).

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *