Good for nothing

Mark Fišer

Good for nothing

Na mahove patim od depresije još od vremena kada sam bio tinejdžer. Nekada su ove depresivne epizode izuzetno iscrpljujuće – rezultuju samopovređivanjem, povlačenjem u sebe (bilo je perioda kada mesecima nisam napuštao sobu, izlazio bih napolje samo da bih kupio minimalne količine hrane) i provođenjem vremena po psihijatrijskim odeljenjima. Ne bih rekao da sam se oporavio, ali sa zadovoljstvom mogu da kažem da su učestalost i intenzitet depresivnih epizoda poslednjih godina znatno smanjeni. Delimično je to posledica promene moje životne situacije, a takođe je u vezi sa drukčijim razumevanjem moje depresije i njenoga uzroka. Iskustvo svog psihičkog rastrojstva pružam ne zato što verujem da je na bilo koji način posebno ili jedinstveno, već pre u korist tvrdnje da se većina oblika depresije najbolje razumeva – i savladava – putem obezličenih i političkih okvira pre negoli individualnih i „psiholoških“.

Pisati o sopstvenoj depresiji jeste teško. Depresija je delimično sačinjena od podrugljivog „unutarnjeg“ glasa koji optužuje za razmaženost – nisi ti depresivan, samo ti je žao sebe, saberi se – i ovaj glas odgovoran je za obznanjivanje sopstvenog stanja u javnosti. Naravno, taj glas uopšte nije „unutarnji“  – on je internalizovana ekspresija aktuelnih društenih prisila, od kojih neke imaju interes u negiranju svake veze između depresije i politike.

Moja depresija uvek je išla uz ubeđenje da nisam dobar ni za šta. Većinu svog života – sve do tridesete godine – verovao sam da nikada neću raditi. Dvadesete godine obeležili su mi postdiplomske studije, periodi nezaposlenosti i privremene zaposlenosti. U svakoj od situacija osećao sam da tu ne pripadam zaista – na postdiplomskim studijama zato što sam bio diletant koji je nekako „lažirao“ put do njih, te da nisam pravi naučnik; u nezaposlenosti iz razloga što nisam uistinu bio nezaposlen, kao oni koji su iskreno tragali za poslom, već zabušant; u povremenim poslovima zato što sam radio loše i  zato što u svakom slučaju nisam zaista bio dobar za kancelarijske ili poslove u fabrici. Ne zato što sam bio „previše dobar“ za njih, već sasvim suprotno – zato što sam bio prekoobrazovan i neupotrebljiv, te bih uzimao posao nekome kome je zaista potreban i koji ga je zaslužio više nego ja. Čak i kada sam bio na odeljenju psihijatrije, osećao sam da nisam zaista depresivan – pravio sam se takvim kako bih izbegao da radim, ili sam u pakleno paradoksalnoj logici depresije simulirao ne bih li prikrio činjenicu da sam nesposoban za rad i da za mene nema mesta u društvu.

Kada sam najzad dobio mesto predavača na Koledžu za dopunsko obrazovanje, bio sam neko vreme ushićen – a ipak priroda ovog ushićenja pokazala je da se nisam otresao osećaja bezvrednosti koji će kasnije dovesti do novih perioda depresije. Manjkalo mi je staloženog samopouzdanja osobe koja kao da je rođena za datu ulogu. Na jednom ne baš dubokom nivou, bilo je evidentno da i dalje nisam verovao da sam tip osobe koja bi se mogla baviti poslom kao što je predavanje. Ali odakle je ovo ubeđenje dolazilo? Dominantna škola mišljenja u psihijatriji smešta poreklo ovakvih „uverenja“ u neispravnom funkcionisanju hemije u mozgu, koje bi trebalo popraviti lekovima; psihoanaliza, i forme terapije pod uticajem ovog poznatog gledišta, nalaze korene duševnog bola i u porodičnom okruženju, dok je kognitivna bihejvioralna terapija više zainteresovana da negativna uverenja jednostavno zameni setom pozitivnih negoli da locira njihove izvore. Ne radi se o tome da su ovi modeli u celosti lažni, već da izostavljaju – i moraju da izostave – najverovatniji uzrok ovakvih osećaja inferiornosti: društvenu moć. Forma društvene moći koja je najviše uticala na mene jeste klasna moć, premda rodni, rasni i ostali oblici represije takođe proizvode istovetan osećaj ontološke inferiornosti, što je najbolje izraženo u misli koju sam izložio gore: neko nije tip osobe koji bi mogao ispuniti uloge namenjene dominantnim grupama.

Na zahtev jednog čitaoca moje knjige Kapitalistički realizam počeo sam da ispitujem rad Dejvida Smejla. Smejl – terapeut u čijoj je praksi pitanje moći u centru – potvrdio je hipotezu o depresiji prema kojoj sam ja išao. U svojoj najznačajnijoj knjizi, Poreklo nesreće,  Smejl opisuje kako su klasne oznake po prirodi neizbrisive. Za one koji su od rođenja učeni da misle o sebi kao o manje vrednima, sticanje kvalifikacija ili bogatstva retko mogu da obrišu – kako u njihovim tako i u glavama drugih – prvobitni  osećaj bezvrednosti koji ih obeležava još od ranog detinjstva. Neko ko je izašao iz socijalne sfere koju „treba“ da naseljava uvek je u opasnosti da bude savladan osećajem vrtoglavice, panike i užasa: „ (…) izolovani, izopšteni, našavši se u neprijateljskoj okolini, najednom ste ostali bez veza, bez stabilnosti, bez ičega što bi vas držalo uspravno ili stabilizovalo; vrtoglava, bolesna nestvarnost vas preuzima; preti vam kompletni gubitak identiteta, osećaj apsolutne varljivosti; vi nemate pravo da budete ovde, sada, da živite u ovom telu i oblačite se tako; ti si ništa, a „ništa“ je doslovce ono što osećaš da ćeš (i) postati.“

Već neko vreme, jedna od najuspešnijih taktika vladajuće klase je nametanje osećaja odgovornosti. Kod svakog člana podređene klase podstiče se osećanje da je za njegovo siromaštvo, nedostatak šansi, ili nezaposlenost, krivica njegova i samo njegova. Pojedinci bi radije krivili sebe nego društvene strukture, za koje su u svakom slučaju ubeđeni da veruju da uopšte ne postoje (to su samo izgovori kojima pribegavaju slabi). Ono što Smejl naziva „magijskim voluntarizmom“ (magical voluntarism) – uverenje da je u okviru moći svakog pojedinca da načini sebe onim što želi da bude – jeste dominantna ideologija i nezvanična religija savremenog kapitalističkog društva, koju poturaju ne samo rijaliti TV „eksperti“ i biznis gurui već, u istoj meri, i političari. Magijski voluntarizam je istovremeno i posledica i uzrok današnjeg, najnižeg u istoriji, praga klasne svesti. To je obrnuta strana depresije – čije osnovno ubeđenje jeste da smo svi podjednako odgovorni za sopstvenu mizeriju, te je stoga i zaslužujemo. Dvostruko zlo nametnuto dugoročno nezaposlenima u UK: populaciji kojoj je ceo život govoreno da nije dobra ni za šta, paralelno govore da može da uradi šta god poželi u životu.

Moramo razumeti fatalističku potčinjenost populacije Velike Britanije merama štednje kao posledicu s namerom stvarane depresije. Depresija se manifestuje u prihvatanju da će stvari samo biti gore (za sve, osim za malu elitu), da smo srećni što uopšte imamo posao (stoga ne treba da očekujemo plate koje prate korak s inflacijom), te da ne možemo kolektivno priuštiti državu blagostanja. Kolektivna depresija rezultat je projekta vladajuće klase usmerenog ka ponovnom potčinjavanju. Već neko vreme sve više prihvatamo ideju da mi nismo vrsta ljudi sposobna za delanje. To nije neuspeh volje kao što nije ni u slučaju pojedinačne depresivne osobe koja ne uspeva da se „izvuče iz nje“ tako što će se „dozvati sebi“. Obnova klasne svesti jeste izuzetno težak zadatak i nemoguće ga je obaviti pozivajući na unapred spremljena rešenja – ali, uprkos onome što nam kolektivna depresija govori, može biti postignut. Pronalaženje novih formi političkog učešća, oživljavanje institucija koje su postale dekadentne, pretvaranje privatizovanog nezadovoljstva u politizovani bes: sve se ovo može dogoditi, a kada do toga i dođe, ko zna šta je moguće?

Prevod: Stasi

Preuzeto sa: https://theoccupiedtimes.org/?p=12841

3 Comments

  1. Povodom odnosa između kapitalizma i “duševnih boli”, podsetio bih na jedno ranije razmatranje koje sam nedavno čitao i za koje mi se čini da ga vredi uporediti s Fisherovim tekstom: reč je o (posthumno objavljenom) fragmentu Waltera Benjamina “Kapitalizam kao religija” (iz 1921. godine). Prevod je dostupan ovde: https://anarhisticka-biblioteka.net/library/walter-benjamin-kapitalizam-kao-religija.

    Navodim samo dva kraća odlomka: “Kapitalizam… je kult koji naglašava osećanje krivice (dug) [Schuld]. Kapitalizam je verovatno prvi slučaj kulta koji počiva na krivici, a ne na iskupljenju. […] Zabrinutost (strepnja): mentalna bolest svojstvena kapitalističkoj epohi. Duhovna (ne i materijalna) beznadežnost siromaštva, vagabundizma – prosjačenja – monaštva. Stanje toliko beznadežno da postaje krivica. ‘Zabrinutost’ je indeks te krivice zbog osećanja beznadežnosti; ona izvire iz straha od gubitka nade, koja potiče od zajednice, ne od individualno-materijalnog.”

    Nemačka reč “Schuld” istovremeno označava i dug i krivicu i greh. Neverovatno mi je koliko to korespondira s Fisherovim tekstom, naročito sa onim mestima gde autor tvrdi da vladajuća ideologija – koju (posve benjaminovski) naziva i “nezvaničnom religijom savremenog kapitalističkog društva” – kod pripadnika/ca potlačene klase neprestano podstiče osećanje i uverenje da su za sve što im se dešava sami krivi i odgovorni, za čime onda sledi interiorizacija te krivice i odgovornosti, a naposletku, barem po Fisheru, i depresija.

    Ako se malo poigramo i “uposlimo” sva značenja reči “Schuld”, mogli bismo da produžimo i dopunimo Fisherov tekst. Iz perspektive dominantne ideologije, ispostavlja se ne samo da su ljudi koji pate od depresije sami krivi za to, nego da su oni, ujedno, zbog toga i dužnici i grešnici, te da drugi treba upravo takvima da ih smatraju: oni su dužnici jer vladajućem sistemu moraju da vrate sve ono što je u njih već “uloženo” (a što nisu u stanju da urade, pa će postati pretovareni teretom tog duga); grešnici su jer je njihova “bolest” pad i izgon iz raja kapitalističke produktivnosti (u koji se nikad neće vratiti, pa će goreti u večnom ognju kapitalističkog pakla).

    [Mala jezička napomena: U korišćenom prevodu Alekse Golijanina, nakon uglaste zagrade, stoji “zabrinutost” a u zagradi je ponuđeno i rešenje “strepnja”, koje potencijalno može da navede na pogrešan trag. Naime, reč koju Benjamin u izvorniku koristi na tom mestu jeste “Sorge”, tj. briga, zabrinutost, nespokoj i sl., a ne “Angst”, koje danas najčešće prevodimo kao “strepnja” ili “strah” (pri čemu treba, na primer, imati u vidu da je odgovarajući engleski prevod ove reči “anxiety”, a ne “fear”). Korisno je, u ovom svetlu, konsultovati Heideggera i domaće prevode “Bitka i vremena” (1927). U svojoj najčuvenoj knjizi nemački filozof razlikuje “Sorge” i “Angst”; ovdašnji prevodioci prvu reč po pravilu prevode kao “briga”, dok se oko potonje razilaze: Hrvoje Šarinić stavlja “tjeskoba”, a Marko Todorović “strepnja”. Poenta ove digresije: želeo sam samo da problematizujem to da li Benjamin ovde misli na onaj isti fenomen koji danas uglavnom nazivamo anksioznošću ili ne. Ostavljam po strani sve nedoumice oko prevođenja Freudovih termina i njihovu (verovatno još bitniju) ulogu u ovoj pojmovnoj istoriji…]

  2. @J.

    Super analogija i proširenje Fišerove teze na osnovu Benjaminovog teksta.

    Mislim da sve što si napisao stoji. Treba jedino, po mom mišljenju, napraviti sitnu ogradu i to u ovom delu “vladajućem sistemu moraju da vrate sve ono što je u njih već “uloženo”. Za početak, pripazila bih s tim iz razloga što u prokapitalistički usmerenim zemljama pomenuto “ulaganje” dolazi iz ličnog džepa (ugl. ušteđevine) a ne – primera radi – iz novca poreskih obveznika.

    Ukoliko je tako, onda nas to vodi još unekoliko kompleksnijoj situaciji”: “Schuld” o kome govoriš je upravljen ne samo prema “vladajućem sistemu”/državi već (po mom mišljenju češće) prema realnim entitetima (porodici, pre svega: primer: kredit za obrazovanje). Svakodnevna zastupljenost “živih” ulagača u (polu)životu “okrivljenog” dodatno individualizuje i produbljuje osećaj depresije. Pomenuti dug mora da se vrati/otplati bližnjima u vidu novca i/ili na koncu zadovoljenih očekivanja. Tu je, verujem, mnogo veći zajeb i razlog što je svaka depresija/depresivnost, pre svega, duboko intimna stvar.

    Pomenuta (neoliberalna) politka investiranja bližnjih u tebe (u procesu stvaranja što kvalifikovanijeg radnika zarad “lakšeg” plivanja kroz život) – ona koja stvara “dugove” – doprinosi individualizaciji pojedinačne depresije zato što stepenuje/usložnjava već teorijski tretirane porodične odnosa (psihoanalitički tretiran problem) pridodavanjem novog: kapital odnosa. Prostije rečeno: porodica je tu kao porodica – što je zajeb već po sebi – ali se pojavljuje i kao poslodavac koji može biti izneveren (u krajnje materijalnom smislu). Zato mislim da možemo da kažemo da na barikadama ovakvih modela investicija za “bolji život” stoji i to da je svaka duboko lična depresija/depresivnost istovremeno i krajnje kolektivistički fenomen.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *