Kritika (institucionalnog) obrazovanja

Nakon predavanja o jednoj od centralnih obrazovnih ustanova u istoriji – univerzitetu – Klub 128 je 10. maja nastavio ciklus o obrazovanju tribinom Kritika (institucionalnog) obrazovanja. Ovog puta naš gost i sagovornik bio je Stefan Aleksić, antropolog i magistar političkih nauka, član Društvenog centra Oktobar i redakcije portala Mašina.

Aleksić je najpre istakao da je naš diskurs o obrazovanju, kao i sve predstave, ideje i vrednosti koje uz njega vezujemo, duboko oblikovan vladajućom ideologijom. Zbog toga nam je teško da se otarasimo onih sveprisutnih opštih mesta koja se svuda ponavljaju: potrebni su nam obrazovani i pametni ljudi kako bi društvo i ekonomija napredovali. Istina je, međutim, da kapital traži jeftinu a ne obrazovanu radnu snagu, pa je ideja da više obrazovanja znači lakši put do posla naprosto lažna.

Zanimljivije je, pri tome, obratiti pažnju na koji je način obrazovanje spregnuto s institucijama, a ove, naravno, sa centrima moći, te pokušati odgovoriti na pitanje da li je moguće – i ako jeste, kako – učiniti od obrazovanja emancipatorsku praksu, koja neće biti samo još jedna poluga dominantnog sistema, već mogućnost njegovog podrivanja i subverzije. Radi načelnog razmišljanja o moći i njenom funkcionisanju Aleksić nas je podsetio na Žarijevu burlesknu “patafizičku” dramu Kralj Ibi (1896). Priglupi, zli, pohlepni, surovi i infantilni Ibi zapravo na paradigmatičan način predstavlja institucionalnu moć: iza društvene moći, iza njenih ustanova, nalazi se jedna u svakom smislu banalna ličnost. Drugim rečima, ova drama nam savršeno ilustruje da je upravo institucionalni položaj ono što daje moć.

Pitanje je, dalje, čija je to moć, odnosno ko ostvaruje interese preko tih (i ma kojih drugih) institucija. Utoliko se i za svako obrazovanje koje se odvija unutar nekih institucionalnih okvira moramo pitati čije su to insitucije i čija se moć kroz njih reprodukuje. Ako malo uprostimo, tvrdi Aleksić, lako dolazimo do sledeće teze: ko upravlja ekonomijom upravlja i obrazovanjem. Za to nam, kao skorašnji primer, može poslužiti prošlogodišnji pokušaj izbacivanja Darvinove teorije evolucije iz nastavnog programa, odnosno novo poturanje kreacionizma – to je, u srži, samo refleksija potrebe za konzervativizacijom društva. Ukoliko bismo, pak, hteli da se pozovemo na neka složenija istraživanja u ovom polju, najbolje je konsultovati radove Pjera Burdijea: francuski sociolog je, naročito u ranijim radovima, ubedljivo dokazao da je obrazovni sistem, uprkos tome što nam ga predstavljaju kao platformu za sticanje znanja i otvaranje novih životnih mogućnosti, u temelju institucija koja dodatno cementira već postojeće klasne razlike, koja služi reproduciji klasne hijerarhije. Škola, dakle, nije nikakav prostor jednakosti, nego raslojavanja (na prvom mestu klasnog, tvrdi Burdije, ali i svakog drugog); ona favorizuje već favorizovane, a odbacuje već potlačene.

Još jedan upečatljiv primer toga da je obrazovanje danas u ogromnoj meri određeno neoliberalnom ideologijom jeste snažna tendencija ka kvantifikaciji i merenjima u svim oblastima. PISA testovi i slične gluposti samo su pokazatelji da se vrednovanje i rangiranje mora obavljati u skladu s ekonomsko-poslovnom paradigmom. Bolonjsku reformu visokog obrazovanja takođe treba sagledati kao deo istog procesa: ona je nastala kao način da se prevlada ranija paradigma, a to je ideja humboltovskog univerziteta (znanje/obrazovanje nezavisno od primenljivosti), pa se u prvi plan ističu načela unifikacije i standardizacije ne bi li znanja mogla biti kvantifikovana. Željeni rezultat je sasvim jednostavan: skratiti vreme studiranja, ubrzati dolazak na tržište rada, povećati “bazen” radne snage, te uvoziti (jeftiniju) radnu snagu sa Istoka.

U kontekstu istorijskog razvoja institucije škole, Aleksić je na kraju napomenuo da ona nastaje (i) kao mehanizam razgraničenja detinjstva (slobodnog od rada) i odraslog doba (vezanog za rad). Današnji “obrazovni inžinjering” koji je na delu u Srbiji svim snagama pokušava da ukine ovo razgraničenje. Najnoviji pokušaj u tom smeru predstavlja uvođenje dualnog obrazovanja (zasad “samo” na nivou srednjih stručnih škola): ono treba da odgovori na potrebe tržišta i školuje lako zapošljiv kadar, a time učenika pretvara u (potplaćenog) radnika. Pri tome se previđa činjenica da je tržište, iako centralna, verovatno najpromenljivija kategorija kapitalističkog sistema i da je praktično nemoguće ustanoviti koja će zanimanja biti “na ceni” ni za pet, a kamoli za deset i više godina. Dualno obrazovanja otuda je novi način da se škola još više podredi kapitalu, a deci oduzme neophodno vreme da se obrazuju o tome kako se postaje i biva političko biće – što je, prema Aleksiću, jedini cilj koji bi obrazovanje trebalo da ima.

Zahvaljujemo se svima koji su došli na tribinu i učestvovali na kraju u zanimljivoj diskusiji sa Stefanom Aleksićem, u kojoj su bila dotaknuta pitanja uloge tehnologije u obrazovanju, razlike između (nekadašnjeg) usmerenog i (današnjeg) dualnog obrazovanja, mesta marginalizovanih grupa unutar obrazovnih institucija i sl. Nažalost, usled tehničkih problema ovog puta nismo bili u mogućnosti da snimimo predavanje.

 

PREPORUČENA LITERATURA

Fridrih Niče, O budućnosti naših obrazovnih ustanova, prev. Dušan Janić (Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1997).

Luj Altiser, Ideologija i državni ideološki aparati, prev. Andrija Filipović (Loznica: Karpos, 2009).

Pjer Burdije, Žan-Klod Paseron, Reprodukcija: elementi za jednu teoriju obrazovnog sistema, prev. Slavica Miletić (Beograd: Fabrika knjiga, 2014).

Pierre Bourdieu, Homo Academicus, trans. Peter Collier (Stanford: Stanford University Press, 1988).

Ivan Ilič, Dole škole, prev. Slobodan Đorđević (Beograd: Duga, 1972).

Žak Ransijer, Učitelj neznalica: pet lekcija iz intelektualne emancipacije, prev. Leonardo Kovačević (Zagreb: Multimedijalni institut, 2010).

Paulo Freire, Pedagogija obespravljenih, prev. Sanja Bingula (Zagreb: Odraz, 2002).

Konrad Paul Liessmann, Teorija neobrazovanosti: zablude društva znanja, prev. Sead Muhamedagić (Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2008).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *