Ideološke (zlo)upotrebe obrazovanja

U okviru našeg ciklusa o obrazovanju 24. maja je u sali 128 Filološkog fakulteta održana šesta tribina, ovog puta naslovljena Ideološke (zlo)upotrebe obrazovanja. Gošće su nam bile Biljana Stojković (Biološki fakultet, Katedra za genetiku i evoluciju) i Biljana Stanković (Filozofski fakultet, Odeljenje za psihologiju), koje su, pošto se dobro poznaju i inače već dugo sarađuju, sve vreme vodile razgovor i nadovezivale se jedna na drugu.

Bilja Stanković se na početku osvrnula sa sam naslov tribine i napomenula da sa psihologijom nikada nije bio problem što su se pojavljivali neki zli likovi koji zloupotrebljavaju jadne naivne psihologe i njihovu nauku i metodologiju. Ako bismo tako gledali na stvari, potpuno bismo skinuli svaku odgovornosta sa nauke. Naprotiv, psihologija sama po sebi ima ideološki aspekt, koji pre svega psiholozi moraju da prepoznaju, a zanimljivo je da su razni društveni teoretičari ovu nauku videli kao pseudonauku i disciplinujući aparat društva.

Kako bi istakla jedan od ideoloških aspekata psihologije, Stanković se osvrnula na merenja. Prvi pokušaji merenja u psihologiji nastali su krajem 19. veka. Sve procedure, od kretanja u školu i dalje kroz čitavo školovanje, obeležene su permanentnim merenjima znanja, inteligencije i drugih sposobnosti. U stari, njima se vrlo lako i navodno legitimno isključuju i dodatno marginalizuju nepoželjne društvene grupe. Međutim, merenje nije inherentno psihologiji; ranije teorije o čoveku nisu podrazumevale individualne razlike i njihovu kvantifikaciju, kao što to nije činila ni psihologija u svojim počecima: sve je bilo usmereno na neke opšte sposobnosti koje svi ljudi dele. To, naravno, ne znači da individualne razlike nisu postojale, već samo da nisu bile naučno ispitivane – u istraživanjim su bile tretirane kao metodološke greške. Prvi put su individualne razlike postale relevantne sa teorijom evolucije (ideja varijabilnosti), koja je u psihologiji od početka bila prihvaćena.

Bilja Stojković dodala je kako ni biologija dugo nije poznavala koncept individualnih razlika, a na osnovu tog nepoznavanja – što je jako važno – bile su izvedene osnove rasne teorije. Čuveni klasifikator Karl Line (18. vek) sasvim je ozbiljno tvrdio postoje tri rase, odnosno tri vrste ljudi: crna, žuta i bela vrsta. Smatrao je da unutar ovih kategorija nema individualnih razlika, tj. da one postoje samo između njih. Tako je verovao da su beli superiorni i društveno odgovorni, da su žuti surovi ljudi koji se ne ponašaju prema moralnim načelima, dok su crni, pak, bezbrižni i uvek srećni. Tek je Darvin obrnuo naglavačke ovaj biološki esencijalizam (koji se provlačio još od Aristotela), pokazavši da je individualna varijabilnost prirodno stanje stvari.

Bilja Stanković je zatim pričala o Frensisu Goltonu, britanskom naučniku koji se bavio najrazličitijim stvarima (od meteorologije do eugenike), no koji je imao ogromnu strast prema merenju, i to ne samo u oblasti psihologije, ali njegov najvažniji projekat svakako je bilo merenje kognitivnih sposobnosti, odnosno merenje intelegincije koja izražava čovekov kapacitet da se prilagodi okruženju. Golton je verovao da razlike u inteligenciji proističu iz različitih senzornih kapaciteta, odnosno stepena razvijenosti čula (uticaj empirizma). Čuveno je njegovo istraživanje u Naslednom geniju: pokušao je da utvrdi da li su potomci istaknutih ljudi (državnika, senatora, sudija, umetnika itd.) takođe značajni ljudi i da li ćemo možda među decom zanatlija i ljudi sličnih zanimanja takođe naći istaknute ljude. Rezultati nisu bili neočekivani: na važne društvene pozicije dolaze deca onih koji već zauzimaju te iste važne društvene pozicije. Na osnovu toga Golton je zaključio da je inteligencija nasledna, a uopšte se nije zapitao o društvenim i klasnim uslovima svog istraživanja.

Bilja Stojković napomenula je da je Golton bio tipičan predstavnik biološkog, odnosno kasnije genetičkog determinizma: to je teza po kojoj su sve naše sposobnosti potpuno predodređene kombinacijom gena koju smo dobili od roditelja. Geni su, u tom istorijskom trenutku, sa trona sklonili Boga u ovom sveopštom determinizmu. Otuda nije čudno što je Golton, zastupnik ideologije nasleđivanja, mislio da u visokim klasama kolaju bolji geni, dok su u nižim rasprostranjeni oni lošiji. Zaključio je, prema tome, da bi društvo brže napredovalo treba sprečiti one s lošijim genima da se reprodukuju, a ove s boljim treba stimulisati. Stojković je rekla da je ovo je tipičan primer tzv. socijalnog darvinizma, što je samo eufemizam za eugeniku. Nažalost, u nekim zemljama to je ušlo i u zakone, pa su npr. u SAD neki ljudi sterilisani zato što su smatrani devijantnima i potpuno nepravedno proglašavani mentalno zaostalima (a to su, po pravilu, bili oni bez roditelja, bez osnovnog obrazovanja, oni koji su živeli u ekstremno siromašnim uslovima itd.). Pri tome se stepen inteligencije posmatrao i u moralnom ključu: što je neko manje pametan, smatralo se, tada je više zao; čak smo i danas često svedoci takvog rezonovanja.

Biljana Stanković podsetila je da je jedna od posledica ove ideologije nasleđivanja bila i opravdanje izbacivanja devojčica iz procesa obrazovanja. Pošto su neki testovi pokazivali da su dečaci navodno prirodno pametniji, smatralo se da se ne isplati ulagati u školovanje devojčica. Slična stvar desila se i odnosu belci–crnci, i ova vrsta antropometrije je početkom 20. veka zaista uzela maha. Džejms MekKin Katel, psiholog koji je prvi iskoristio sintagmu ‘mentalni test’, pokazao je, međutim, da različiti testovi međusobno ne koreliraju (dakle, ne mere iste stvari), kao i da to što mere nisu nikakve kognitivne sposobnosti. Delovalo je da će pokret mentalnih merenja u tom trenutku polako otići u zaborav, ali se to nije desilo. Stanković je istakla i jedan primer drugačije i dobre prakse u psihološkim merenjima, a reč je o Afredu Bineu. On je pošao od toga što je posmatrao razlike između svoje dve ćerke i njihove razvojne specifičnosti, a ne od unapred datih ideoloških pretpostavki. Zatim ga je unajmila francuska vlada da napravi testove kojima bi se pouzdano moglo razlikovati koja deca su za školu, a koja nisu (tj. koja imaju neke intelektualne teškoće). Bineovo novo shvatanje inteligencije bilo je u tome što je tvrdio da to nije jedna sposobnost, već niz sposobnosti, i to sa različitim indikatorima. On je apelovao na to da sa drugom grupom dece – sa onima koja su imala izvesne poteškoće u razvoju – treba više raditi i posvetiti im dodatnu pažnju kako bi mogla da nadomeste te nedostatke. Kod Binea, dakle, nema esencijalizacije, nema pretpostavke o naslednosti, već je prisutna snažna motivacija da se obrazovanjem pozitivno utiče na decu. Stanković je, osim toga, rekla da svi ti testovi koji mere IQ isuviše pojednostavljuju celu priču i previše su reduktivni, pa ih ne bi ni trebalo uzimati ozbiljno.

Bilja Stojković nadovezala se svojim stavom da je svako merenje hereditabilnosti, tj. naslednog faktora, vrlo problematično. Najnovija metaistraživanja pokazala su da nasledni faktor doslovno podjednako utiče kao i faktori životne sredine; dakle, pola-pola, ni jedno ne preteže i zbog toga nikada ne smemo svoditi bilo kog čoveka samo na njegove gene, kao ni na faktore sredine. Međutim, uvek je lakše kategorizovati i sve objasniti faktorom naslednosti, otuda i tolika rasprostranjenost raznoraznih teorija povezanih s ovom idejom.  Stojković je, između ostalih, spomenula čuvene teorije po kojima veličina ili težina mozga određuje inteligenciju – njihov cilj je bio da dokažu da su najpametniji baš beli muškarci – ili po kojima su određeni delovi mozga direktno odgovorni za određene sposobnosti i oblasti (npr. politiku, religiju, umetnost, vođene domaćinstva itd.). Naravno, nijedna od ovih teorija nije bila ni blizu da bude dokazana, bez obzira na sve pokušaje da se pronađe nekakva magična formula za unapred postavljene pretpostavke. U ovim slučajevima uvek se radilo o tome da se unapred zna željeni rezultat, pa su predrasude imale ogromni udeo pri koncipiranju i istraživanju. Da ne pričamo o onim teorijama koje tvrde da postoje nacionalni geni – srpski gen, hrvatski gen i slično – a koje samo služe kao opravdanje da se govori o tzv. biološkoj čistoći naroda, što je tipičan izraz nacionalne megalomanije. To je najveća budalaština, smatra Stojković, dodajući da kategorija naroda nema nikakve veze s biologijom, već sa nekim kulturološko-istorijskim faktorima, i da je, posmatrano genetički, to uvek veoma heterogena grupa. Biologiji tu naprosto nije mesto, ona je u takvim slučajevima ideološki zloupotrebljena. Čak ni rasa – iako je to još uvreženije mišljenje – nije biološka kategorija, odnosno možemo slobodno reći da, u biološkom smislu, rase ne postoje, jer je boja kože samo rezultat adaptacije na izloženost sunčevoj svetlosti i ništa ne govori o moralnim, psihološkim i drugim karakteristikama ljudi. Na ovo je Stanković dodala tezu Noama Čomskog, koji je rekao da merenje rasnih razlika u inteligenciji ima smisla samo u rasističkom durštvu; zašto, na primer, ne merimo i ne delimo visoke i niske, albino i ne-albino ljude i slično – zato što tu ne postoji diskrimancija (barem ne na sistemskom nivou). To se radi jer onda političke odluke mogu da se zasnuju i pozovu na tzv. naučna istraživanja, odnosno da se legitimizuju i opravdaju.

Publika se na kraju priključila razgovoru, u kojem je bilo reči o načinima na koji se danas sprovode psihološka istraživanja i kako psihološke dijagnoze utiču na ljude (naročito u školskom uzrastu), ali i o mestu Darvina u našem obrazovnom sistemu i sve većoj konzervativizaciji društa (npr. kreacionistički i antivakcinaški pokret) koja utiče na relativizaciju naučnih dostignuća. Hvala svima koji su bili sa nama!

 

PREPORUČENA LITERATURA

Jirgen Habermas, Saznanje i interes, prev. Miodrag Cekić (Beograd: Nolit, 1975).

Pjer Burdije, Žan-Klod Paseron, Reprodukcija: elementi za jednu teoriju obrazovnog sistema, prev. Slavica Miletić (Beograd: Fabrika knjiga, 2014).

Majkl Epl, Ideologija i kurikulum, prev. Đorđe Tomić (Beograd: Fabrika knjiga, 2012).

Barbara Forrest, Paul R. Gross, Creationism’s Trojan Horse: The Wedge of Intelligent Design (Oxford: Oxford University Press, 2004).

Noam Chomsky, “I.Q. Tests: Building Blocks for the New Class System”, Ramparts 11, 1 (July 1972): str. 24–30.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *