Pitanje rasnog identiteta u filmu „Beži“ Džordana Pila

MARIJA LJUBINKOVIĆ

Pitanje rasnog identiteta u filmu Beži Džordana Pila

 

Istorija svetske kinematografije svedoči o nizu filmskih ostvaranja čiji je fokus na problemu rasizma ili uopšte odnosa belog čoveka, i civilizacije koju je izgradio, prema svima ostalima koje smatra drugošću uprkos tome što su nužno i sami jednako vredan deo te iste civilizacije sveta, kao i učesnici njene gradnje. Među najpoznatijim filmovima te vrste svoje mesto pronalazi ekranizacija romana Harper Li (Harper Lee) – Ubiti pticu rugalicu (To Kill a Mockingbird), film Roberta Maligana (Robert Mulligan) iz 1962, zatim kontroverzno delo Tonija Keja (Tony Kaye) – Američka istorija X (American History X) iz 1998, potom, u svom specifičnom duhu izrađena, Đangova osveta (Django Unchained) Kventina Tarantina (Quentin Tarantino) iz 2012, ili, konačno, 12 godina ropstva (12 Years a Slave) – ekranizacija memoara Solomona Nortapa (Solomon Northup) u režiji Stivena Mekvina (Steven McQueen) iz 2013. godine. Ovaj niz izuzetnih dela filmske umetnosti deli zajedničko jezgro koje evidentno pretrajava kroz umetnost – ono suočavanja sa problemima rasizma, ali i samim fenomenom identiteta koji ih je na svejevrstan način omogućio. Kao najnoviji doprinos filmskoj umetnosti ove tematike pojavio se u 2017. godini i film pisca i reditelja Džordana Pila (Jordan Peele) pod nazivom Get Out, odnosno Beži u prihvaćenom srpskom prevodu. Cilj ovog rada biće da upravo na primerima iz tog filma pokaže spregu funkcionisanja fenomena kulture kao što su identitet i rasa, te njihov izraz kroz prizmu umetnosti. Dalje, rad ima za cilj i da postavi pitanje na koji način se kao odveć specifična ispostavlja veza između problema marginalizacije (kakav je rasizam po sebi) i njenog kontradiktornog prihvatanja u okvirima javne sfere (ovaj film nagrađen je Oskarom za najbolji originalni scenario 2018. godine), odnosno da li se umetnost koristi kao poligon za političku korektnost na uštrb njene konkretizacije u stvarnosti.

Ukoliko se pažnja usmeri na pitanje sopstva, nužno u vidu treba imati shvatanja teoretičara Džonatana Kalera (Jonathan Culler) koji kao osnovno pitanje postavlja i ono koje je postalo osnovnom brojnih rasprava skorašnje teorije, a to je da li je sopstvo „nešto što je dato ili nešto što se stvara“[1] te i „treba li ga razmatrati u individualnim ili društvenim kategorijama“.[2] Iako postoje brojne struje koje u osnovi svojih shvatanja imaju različite kombinacije odgovora, mišljenje je autorke da se u okvirima identiteta javljaju kako prirodne datosti (prirodne pre svega jer se na njih ne može uticati), tako i elementi stvorenog koji nastaju kroz delovanje individue u društvenim okvirima. Sa druge strane, identitet je nesumnjivo društvena kategorija jer se bez društva o identitetu ni ne raspravlja – on je uvek ili u skladu sa opšteprihvaćenim stavovima određene zajednice ili se kao različit neopravdano smatra i subverzivnim u odnosu na postojeći poredak. Drugim rečima, da nije društva koje bi predstavljalo poligon za analizu pojedinačnog identiteta, pitanje njegove posebnosti ne bi se moglo ni da postavi s obzirom na to da ne bi bilo razlike koja bi omogućila poređenje. Međutim, nasuprot pitanjima koje postavlja Kaler, a koja su vid osnove u pristupu ovom fenomenu, Stjuart Hol (Stuart Hall) pita zašto i dalje postoji potreba za daljim „razglabanjem“ o identitetu kada su „neke od najpustolovnijih teorijskih zamisli ocrtane u njihovu najosnovnijem obliku unutar antiesencijalističke kritike etničkih, rasnih i nacionalnih shvaćanja kulturalnog identiteta i ’politike smještanja’“.[3] Odnosno, ukoliko su određeni vrhunci savremene teorije upravo oslikani kroz antiesencijalistička shvatanja, zašto se o tome i dalje raspravlja. Odgovor je, naravno, zato što problem i dalje postoji i to ne nužno u pogledima većine. Naprotiv, često je slučaj da je upravo manjina ta koja ima u pogrešnom smeru radikalne stavove, ali i mogućnost ili privilegiju da ih dovoljno glasno iskaže, te da utiče na sliku javnog mnjenja sa jedne, ali i na buduća razmišljanja trenutno „neopredeljenih“ sa druge strane. Takođe, teorija je po sebi zanat po mnogo čemu privilegovanih pa se ona samo uslovno može smatrati relevantnom pri sagledavalju opšteg društvenog stanja. No, Hol u daljem tekstu na mnogo načina i sam odgovara na pitanje koje je postavio, sagledavanjem odnosa kulture tj. društva prema individui i identitetu. Pre svega, on ga posmatra ne kao esencijalistički, već „strategijski i pozicijski“ pojam te kaže i da „iako izgleda da svoje porijeklo prizivaju iz historijske prošlosti s kojom su i nadalje u vezi, prava se bit stvarnih identiteta nalazi u pitanjima povezanima s upotrebom resursa povijesti, jezika i kulture u procesu postajanja, prije negoli bivanja (…)“.[4] Uspostavlja se i teza da je identitet konstruisan kroz razlike, a ne izvan njih[5] – što Hol potvrđuje i citiranjem Ernesta Laklaua (Ernesto Laclau) koji zaključuje da je „konstruiranje identiteta uvijek zasnovano na isključenju nečega i uspostavljanju nasilne hijerarhije između dva ishodišna pola – muškarac/žena, itd. Posebnost drugog pojma je na taj način reducirana na funkciju slučajnosti, sporedne stvari za razliku od važnosti prvog. Ista je stvar sa crno-bijelim odnosom u kojem bijelo, naravo, postaje ekvivalent ’ljudskom biću’. ’Žena’ i ’crno’ su stoga ’oznake’ (tj. označeni termini) za razliku od neoznačenih termina ’čovjek’ i ’bijelo’“.[6] Stvaranje identiteta, dakle, uvek predstavlja čin moći.

Iako odnosi moći prizivaju delo Mišela Fukoa (Michel Foucault), u ovom slučaju će se relevantnim smatrati i shvatanje Rejmonda Vilijamsa (Raymond Williams) koji analizirajući kulturu zaključuje da „proučavamo li stvarne odnose u bilo kojoj konkretnoj analizi, dolazimo do točke kada nam postaje jasno da zapravo proučavamo opći ustroj na pojedinačnom primjeru (…)“.[7] Taj odnos opšteg prema pojedinačnom nužno podrazumeva i konkretizaciju moći te se i Vilijamsova „idealna“ definicija kulture po kojoj je ona „stanje ili proces čovjekova usavršavanja u odnosu na određene apsolutne ili univerzalne vrijednosti“[8] čini problematičnom iz prostog razloga što ne postoje univerzalne vrednosti baš zato što su odnosima moći načinjene razlike u prihvatanju identiteta – ono što je vrednost jednoj „grupi identiteta“ druga će grupa odbaciti i čak pokušati da zameni vrednostima po sopstvenom kriterijumu. Takav odnos se može zatim dovesti u vezu i sa Altiserovom (Louis Althusser) teorijom ideologije po kojoj se trenutno vladajuća ideologija predstavlja kao najbolja i nezamenljiva te kao takva i omogućava reprodukciju potčinjenosti.[9] U oba slučaja, naime, moć jedne instance odlučuje o načinu postojanja i delovanja druge.

Kada se sve do sada rečeno stavi u kontekst rasnog pitanja, dobija se slika po kojoj je rasni identitet društvena kategorija koju je društvo umnogome izgradilo zahvaljujući odnosima moći koji funkcionišu unutar njega kao kategorije po sebi. Ono što je problematično, pri tome, jeste da su za pripadnike razlčitih rasa prisutna i različita pravila pri radu na stvaranju identiteta:

„Face to face with the white man, the Negro has a past to legitimate (…); face to face with the Negro, the contemporary white man feels the need to recall the times of cannibalism“.[10]

Rečima Žila Deleza (Gilles Deleuze), „posebnosti zakon osuđuje na promenu“.[11] Ukoliko zakonom u ovom slučaju smatramo društvo kao jedinstvenu kategoriju sa privilegovanim glasom, a posebnošću rasno potčinjenu grupu, promenom možemo podrazumevati i svojevrsni način na koji se onda gradi identitet te grupe kao društvene kategorije. Sa druge strane, ukoliko se ta promena posmatra kao doslovna, a ne metaforička, film Beži nudi i sopstveni odgovor problemu.

Reč je o odveć specifičnom ostvarenju čija se radnja može svesti na sledeće: tamnoputi Kris provodi vikend kod roditelja svoje bele devojke Rouz. Oni se ispostavljaju kao porodica patoloških rasista koja zapravo kidnapuje Afroamerikance. Otac, zatim, vrši vid transplantacije ili lobotomije kojom u crno telo stavlja beli mozak, pri čemu se um ili duša domaćina ne gubi u potpunosti već funkcioniše pod delovanjem stalne hipnoze – dela Rouzine majke. Pre svake operacije oni na aukciji prodaju žrtvu ostalim članovima svoje podjednako rasističe komšijske zajednice, a u sopstvenom posedu već imaju dvoje – sluge/kućepazitelje Valtera i Džordžinu, u koje su uspešno presadili Rouzine dedu i babu. Kada shvati šta se događa, Kris pokuša da pobegne, ali biva savladan te vezan u podrumu, gde odoleva video hipnozi tako što iskidane delove jastuka sa rukohvata fotelje iskoristi da zapuši uši, a potom uspešno ubivši celokupnu porodicu, uspeva da pobegne i spase se.

Već od samog početka, međutim, zanimljivo je da Kris ima duboko usađeno verovanje da je boja kože relevantna – pre polaska on će upitati Rouz da li njeni roditelji znaju da je crn. To otvara pitanje Krisove podsvesti na dve razine – rasnoj i emotivnoj, pri čemu se one, dakako, preklapaju. Kris, dakle, ima društveno izgrađen sopstveni identitet samim time što smatra da njegova boja kože može biti problematična – takav zaključak je posledica iskustva, bilo ličnog, bilo kolektivnog koje potom odzvanja u njemu kao pojedincu. Sa druge strane, postavlja se i pitanje zašto je on u vezi sa belom devojkom. Franc Fanon (Frantz Fanon) nudi veoma zanimljiv odgovor na tu vrstu pitanja, upravo povezujući dve pomenute ravni podsvesti na kojima ono funkcioniše:

„I wish to be aknowledged not as black but as white.

Now – and this is a form of recognition that Hegel had not envisaged – who but a white woman can do this for me? By loving me she proves that I am worthy of white love. I am loved like a white man.

I am a white man.“[12]

Sa druge strane, shvatanja Džonatana Kalera u vezi sa identitetom takođe su odveć primenljiva na situaciju: „uradio sam to što sam uradio zato što sam to što jesam, a da bi se objasnilo ono što sam uradio ili rekao, nužno je vratiti pogled na ’ja’ (bilo ono svesno ili nesvesno) koje moje reči i dela izdražavaju“.[13] S tim u vidu može se i na zanimljiv način tumačiti stav Stjuarta Hola po kome „svi identiteti djeluju kroz isključivanje“.[14] Upravo time što društvo gradi identitet ljudi tamne kože tako što pocrtava tu činjenicu kao relevantnu, ono ih isključuje iz celine zajednice – odnosno, jedino ih tim isključivanjem prihvata. Ipak, pitanje „u čemu je razlika“, koje se postavlja Krisovim nesvesnim predviđanjem problema, lako prerasta u pitanje „u čemu je sličnost?“.[15] To nikada ne treba izgubiti iz vida.

Drugo pažnje vredno mesto filma Beži jeste i pomenuta situacija u domaćinstvu Rouzine porodice – kućepazitelji su crne puti. Dok sa jedne strane objašnjenje toga leži i u prostoj činjenici do koje se dolazi raspletom, a to je da su u pitanju zapravo deda i baba, te je logično i da oni budu u kući, a ujedno i teško da se nađe drugo objašnjenje njihovog stanovanja sa porodicom, sa druge strane treba imati u vidu i implikacije ovakve postavke. Moguće je na ovom mestu načiniti donekle udaljeno poređenje sa, umnogome preradikalnim, esejem Monik Vitig pod nazivom „Ženom se ne rađa“. Viting daje jedno veoma važno objašnjenje svrhe feminizma kada kaže da je „naš istorijski zadatak, i ne samo naš, da definišemo ono što nazivamo opresijom u materijalističkim terminima, da pokažemo da su žene klasa, što znači da su kategorije ’žena’ i ’muškarac’ političke i ekonomske kategorije, a ne večne“.[16] Reč je, naime, o potvrdi gorenavedenih Altiserovih stavova po kojima „reprodukcija radne snage zahteva i reprodukciju njene potčinjenosti pravilima“[17]. To se, u najdoslovnijem mogućem smislu, događa i kada su u pitanju Valter i Džordžina te njihova, na svaki način, potčinjena pozicija.

Treba pomenuti i sugestivan odnos porodice i njihovih prijatelja prema samom Krisu. Naime, iako je istina svakako potpuno suprotna, ono što javno pokazuju jeste ekstremno pocrtavanje sopstvenih antirasističkih stavova, do te mere da oni na kocnu zapravo odlaze u sopstvenu suprotnost. Na primer, Rouzin otac, Din, reći će Krisu kako bi on za Obamu glasao i po treći put, tobože insistirajući na sopstvenim liberalnim, dvadesetprvovekovnim, progresivnim stavovima koji dopuštaju nešto u suštini skandalozno – imati Afroamerikanca za predsednika. Problem je što upravo to da su takvi stavovi nešto što treba, hvale radi, isticati, potvrđuje i činjenicu da to nije sveprisutno mišljenje, kao i da je govornik svestan te pomenute „skandaloznosti“ koje se (u svrhu razgovora ili zaista iskreno) odriče. Potpuno ista situacija prisutna je i u sceni Krisovog razgovora sa porodičnim prijateljima, Gordonom i Emili Grin, gde ga Gordon pita igra li golf pošto on poznaje Tajgera Vudsa kog ujedno smatra i najboljim golferom svih vremena. Odatle bi onda trebalo da sledi da Kris treba da lično doživi tu pohvalu ili pak da je normalno da se svi ljudi crne kože u Americi nužno poznaju te da mu možda i može preneti pozdrave prvom prilikom. Sve to priziva i iskustvo Franca Fanona koji navodi kako kada ljudi kažu da im se dopada, kažu i da je to uprkos njegovoj boji, a kada ga ne vole, onda kažu da nije zbog boje njegove kože.[18] I ne samo da ga pomenute scene prizivaju, već ga čine i nesnošljivo aktuelnim.

Tokom istih scena u kojima Kris upoznaje prijatelje Rouzine porodice, događa se i jedna krajnje nesvakidašnja situacija. Logan, jedini čovek tamne kože pored Krisa koji se na zabavi našao, a koji će ujedno kao upozorenje izgovoriti naslovne reči kada Kris slučajno razbije njegovu hipnozu slikajući ga uz korišćenje blica (tada do glasa dolazi originalni domaćin tela), biće deo neobičnog „performansa“. Naime, Kris nakon kratkog i vrlo čudnog razgovora sa Loganom posmatra i scenu koja se odvija nešto dalje – Logan je u društvu nekoliko gostiju/prijatelja koji ga hvale, a potom posmatraju kako se pred njima okreće pokazujući svoje telo iz svakog ugla. To, naravno, neodoljivo podseća na proveravanje fizičkog stanja robova pre njihove kupovine u davnoj, ali i ne tako davnoj, prošlosti. Razgovor između Krisa i Logana koji sceni prethodi izuzetno je značajan jer predstavlja i otelotvorenje reči Roberta Janga (Robert J.C. Young) kojima svoje čitaoce uvodi u ideju postkolonijalizma, objašnjavajući potrebu za istim: „da li ikada osećate da kada govorite, na neki način neko već govori za vas (…)“.[19] U toj sceni, ovo se deštava u najdoslovnijem mogućem smislu. Sa druge pak strane, treba imati u vidu i Kalerovu opasku koja postavlja pitanje koliko je subjekat zapravo subjected[20] tj. potčinjen, a to se, takođe, u okvirima filma potpuno pretvara iz metaforičke u fizičku realnost.

Konačno, treba posvetiti par redova i završnici filma koja počinje Krisovim shvatanjem prevare čija je žrtva, a nastavlja se kroz njegovo zatočeništvo u podrumu kuće gde je sedeći ispred televizora primoran da, pre svega odgleda svojevrsnu reklamu porodičnog biznisa, a potom i iznova bude potčinjen hipnozi. Po rečima Stjuarta Hola, „nikada nije bilo dovoljno – kod Marxa, Althussera, Foucaulta – razraditi teoriju kako su pojedinci pozvani na svoje mjesto u diskurzivnim strukturama. Uvijek je bio potreban prikaz kako su subjekti konstruirani (…)“.[21] Upravo u pomenutim poslednjim scenama, publika vidi nasilno konstruisanje Krisovog identiteta – kako bi se spasao, on je primoran da se ponaša poput životinje te da noktima i zubima kida rukohvate fotelje kako bi njeno punjenje mogao da iskoristi umeto čepova za uši i izbegne hipnozu. Nakon što u tome uspe, on postaje i doslovno krvoločan te ubija jednog po jednog člana porodice. Film njihove smrti prikazuje izuzetno detaljno čime se Krisov lik gradi kao nekoga savršeno sposobnog za nasilje i, u svojoj mahnitosti, gotovo odbojnog. Međutim, ta scena može da se tumači i kao doslovni prikaz dekolonizacijske borbe, pri čemu se u vidu pre svega imaju Fanonovi stavovi. Prezreni na svetu, njegova izuzetno uticajna knjiga, koju Jang naziva i biblijom dekolonizacije, bila je u svakom smislu inspiracija antiimperijalističkom pokretu. On navodi i kako je „začuđujući Fanonov argument za upotrebu nasilja u antikolonijalnoj borbi  – opravdanje je našao u tome da je nasilje, a ne civilizacija ili vladavina zakona, konstitutivno stanje samog kolonijalizma“.[22] S obzirom na to da u datom argumentu nema ničega začuđujućeg, već radije nečega što ne odgovara prihvaćenim civilizacijskim normama Zapada, Fanonov poziv na delovanje treba shvatiti i kao poziv na odbranu, a ne napad. Sa druge strane, diskurs o animalnim porivima i načinima ophođenja koji se neslavno ustalio u očima Zapada okrenutim ka „rasnoj drugosti“, jeste upravo teorijska baza poslednjih scena Pilovog filma. Na svu sreću, ukoliko bilo ko ima sumnji po pitanju tih nedopustivih zverstava na koja su spremni ljudi tamne kože, postoji i poučan tekst koji ih suprotstavlja svim zverstvima koje su počinili, ali u čemu i istrajavaju, civilizovani beli kolonizatori. Tekst potiče iz druge polovine XVI veka.[23]

Iz svega navedenog može se s pravom izvesti i jedan dodatni zaključak. Iako se odnos Rouzine porodice prema Afroamerikancima može podvesti pod čin mržnje, moguće je ponuditi i drugačije objašnjenje. Naime, implikacija koja iz svega prikazanog nužno sledi, jeste i (svesno ili podsvesno) verovanje u fizičku nadmoćnost crne rase – upravo je ona razlog izbora crnih tela kao domoćina za produženi život belih umova. Takođe, Kaler navodi kako „osnovni identitet junaka nastaje iz postupaka, borbe sa svetom, ali se identitet potom uspostavlja kao osnova, pa čak i kao razlog tih postupaka“.[24] Drugim rečima, činjenica da Kris uspeva da pobegne, a da je zahvaljujući prinudno izgrađenim animalnim identitetom, uspeo i da savlada svoje zatočnike, implicira ne samo fizičku već i intelektualnu superiornost. Pri tome, ona ne deluje kao unižavajuća prema svojim protivnicima već, veoma eksplicitno, pocrtava jednakost.

Pomenuta potreba za jasnim izrazom jednakosti potpuno je očekivana ukoliko se u vidu ima, a mora se imati, činjenica postojanja selektivne tradicije. Rejmond Vilijams u tom smislu kaže i da je „razumijevanje djelovanja selektivne tradicije izuzetno važno. U određenom smislu selekcija počinje već tjekom samog razdoblja (…). Općenito govoreći, ta selekcija odraz je cjeline ustroja nekog razdoblja, ali to ne znači da će spomenute vrijednosti i naglasci kasnije nužno biti potvrđeni“[25], a „već sam pogled na dokumente iz nekog razdoblja , nužno nas upućuje na povijest tadašnjih društvenih odnosa“[26]. Sa druge strane, po mišljenju Žila Deleza, jedina postojeća dimenzija vremena jeste sadašnjost koja konstantno prolazi, a sama određuje i prošlost kao sintezu dve sadašnjosti – one koja je ta prošlost bila, i one u odnosu na koju je prošla.[27] U tom smislu, Delez smatra i da je svaka pukotina u ja[28] zapravo materijalizacija vremena. Ta pukotina u ja, pri tome, nije ništa drugo do posledica društvenih odnosa određenog doba koji su učestvovali u gradnji identiteta sopstva. Pomenuti odnosi ne moraju biti posledica delovanja pravde, i najčešće to i nisu, a to što je njihova osnova postavljena na lažnim stavovima, ne znači i da su oni „manje smislom ispunjeni stavovi“.[29] Naprotiv, laž kao par excellance ljudska tvorevina uvek mora da ima smisao sa osnovom u logici, a istina, čije stvaranje nije kreacija, već je ona stanje, jeste i ta koja se smislu može da protivi. Upravo zato, identitet kao kategorija koja se društveno stvara, nije nužno ničija istina.

Izvornik: Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja Ulaznica [Zrenjanin], god. LII, br. 247–251 (decembar 2018): str. 33–42.

 

NAPOMENE

[1] Džonatan Kaler, Teorija književnosti: sasvim kratak uvod, preveo Dragan Ilić, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 125.

[2] Isto, str. 126.

[3] Stuart Hall, “Kome treba ‘identitet’?”, prevela Sandra Veljković, u REČ, 2001, broj 64, str. 215.

[4] isto, str. 218.

[5] Isto, str. 219.

[6] Isto.

[7] Rejmond Vilijams, „Analiza kulture“, u Dean Duda, prir., Politika teorije, Disput, Zagreb, 2006, str. 38.

[8] Isto, str. 35.

[9] Luj Altiser, Ideologija i državni ideološki aparati, preveo Andrija Filipović, Karpos, Loznica, 2009, str. 15.

[10] „Oči u oči sa belim čovekom, Crnac ima prošlost koju treba da opravda (…); oči u oči sa Crncem, savremeni beli čovek ima potrebu da se priseti doba kanibala“ (za ovu priliku prevela M.Lj.) – Frantz Fanon, Black Skin, White Masks, translated by Charles Lam Markmann, Pluto Press, London, 2008, str. 176.

[11] Žil Delez, Razlika i ponavljanje, preveo Ivan Milenković, Fedon, Beograd, 2009, str. 15.

[12] „Želim da budem prihvaćen ne kao crn već kao beo.

No – i ovo je forma prepoznavanja koju Hegel nije predvideo – ko sem bele žene može to učiniti za mene? Voleći me ona dokazuje da sam ja vredan bele ljubavi. Voljen sam kao da sam beli čovek.

Ja jesam beli čovek“. (za ovu priliku prevela M.Lj.) – Frantz Fanon, Black Skin, White Masks, translated by Charles Lam Markmann, Pluto Press, London, 2008, str. 45.

[13] Džonatan Kaler, Teorija književnosti: sasvim kratak uvod, preveo Dragan Ilić, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 126.

[14] Stuart Hall, “Kome treba ‘identitet’?”, prevela Sandra Veljković, u REČ, 2001, broj 64, str. 230.

[15] Žil Delez, Razlika i ponavljanje, preveo Ivan Milenković, Fedon, Beograd, 2009, str. 30.

[16] Monik Vitig, “Ženom se ne rađa”, prevela Vedrana Veličković, u QT, časopis za kvir teoriju i kulturu, broj 1-2, Beograd, 2010, str. 114.

[17] Luj Altiser, Ideologija i državni ideološki aparati, preveo Andrija Filipović, Karpos, Loznica, 2009, str. 15.

[18] Frantz Fanon, Black Skin, White Masks, translated by Charles Lam Markmann, Pluto Press, London, 2008, str. 88.

[19] Robert Dž. S. Jang, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, preveli Ivana Bulj i Igor Javor, Službeni glasnik, Beograd, 2013, str. 13.

[20] Džonatan Kaler, Teorija književnosti: sasvim kratak uvod, preveo Dragan Ilić, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 126-127.

[21] Stuart Hall, “Kome treba ‘identitet’?”, prevela Sandra Veljković, u REČ, 2001, broj 64, str. 228-229.

[22] Robert Dž. S. Jang, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, preveli Ivana Bulj i Igor Javor, Službeni glasnik, Beograd, 2013, str. 134.

[23] U vidu se ima: Mišel de Montenj, „O ljudožderima“, u Zlatna knjiga života: ogledi, prevela Mila Đorđević, Ušće, Beograd, 2001, str. 83-95.

[24] Džonatan Kaler, Teorija književnosti: sasvim kratak uvod, preveo Dragan Ilić, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 128.

[25] Rejmond Vilijams, „Analiza kulture“, u Dean Duda, prir., Politika teorije, Disput, Zagreb, 2006, str. 42.

[26] Isto, str. 46.

[27] Žil Delez, Razlika i ponavljanje, preveo Ivan Milenković, Fedon, Beograd, 2009, str. 134-139.

[28] Isto, str. 150.

[29] Isto, str. 252.

 

LITERATURA

PRIMARNA

SEKUNDARNA

  • Altiser, Luj, Ideologija i državni ideološki aparati, preveo Andrija Filipović, Karpos, Loznica, 2009.
  • Delez, Žil, Razlika i ponavljanje, preveo Ivan Milenković, Fedon, Beograd, 2009.
  • Fanon, Frantz, Black Skin, White Masks, translated by Charles Lam Markmann, Pluto Press, London, 2008.
  • Hall, Stuart, “Kome treba ‘identitet’?”, prevela Sandra Veljković, u REČ, 2001, broj 64.
  • Jang, Robert Dž. S, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, preveli Ivana Bulj i Igor Javor, Službeni glasnik, Beograd, 2013.
  • Kaler, Džonatan Teorija književnosti: sasvim kratak uvod, preveo Dragan Ilić, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
  • Montenj, Mišel, „O ljudožderima“, u Zlatna knjiga života: ogledi, prevela Mila Đorđević, Ušće, Beograd, 2001.
  • Vilijams, Rejmond, „Analiza kulture“, u Dean Duda, prir., Politika teorije, Disput, Zagreb, 2006.
  • Vitig, Monik, “Ženom se ne rađa”, prevela Vedrana Veličković, u QT, časopis za kvir teoriju i kulturu, broj 1-2, Beograd, 2010.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *