O maloj crnoj muzici

NIKOLA MILOVIĆ

O maloj crnoj muzici

O knjizi: Dragan Đorđevič, Mala crna muzika (Loznica: Karpos, 2016)

 

U Srbiji se pre dve godine pojavila knjiga Mala crna muzika, prva knjiga koja se bavi fenomenom hip-hopa na prostorima bivših zemalja Jugoslavije. Sama činjenica da je u pitanju prva knjiga na ovu temu i da pokušava da progovori o nečemu što je u akademskoj zajednici zapostavljeno predstavlja iskorak. Rad je nastao na samom fakultetu, u pitanju je magistarski rad Dragana Đorđevića, koji je kasnije dorađivan i prerađivan. Kako situacija u Srbiji što se tiče izdavaštva nije najsjajnija, trebalo je dosta vremena da Mala crna muzika ugleda svetlost dana – čekalo se nekih sedam, osam godina da dobije svoje štamparsko uobličenje. Iz tog razloga ne treba da nas čudi što u knjizi nisu obrađene i najnovije pojave iz sveta hip-hop kulture. Takođe, za većinu zainteresovanih za hip-hop umetnost ovo je bila dugo očekivana knjiga. Stekao se utisak da je u ovom trenutku bilo preko potrebno da se započne sa istraživanjem ovog sve prisutnijeg fenomena. Iz tih razloga knjiga je dobila malo veću vidljivost nego što inače knjige iz sveta nauke dobijaju kod nas.

Mala crna muzika se bavi regionalnim hip-hop stvaralaštvom od njegovog početka, odnosno od osamdesetih, pa do sredine druge decenije 21. veka. Iz razloga koje smo već pomenuli dela iz poslednjih godina su slabije obrađena. Ipak, ono što predstavlja najznačajniju vrednost je njen faktografski doprinos. U njoj se nalazi veliki broj istorijskih informacija što je za početak bavljenja bilo kakvom kulturom, epohom, pravcem izuzetno značajno. U njoj možemo naći informacije o nastanku prvih grafita u Beogradu, o hronologiji razvoja srpskog, hrvatskog, bosanskog i crnogorskog repa, o prvim brejkdens grupama i slično. Sve ovo predstavlja bitan doprinos za dalje bavljenje hip-hopom kod nas jer će sada svaki sledeći “mislilac hip-hopa” imati mesto sa kog će moći da se informiše.

Ovaj faktografski, istoriografski deo knjige predstavlja njeno središte dok su zapravo poglavlja sa početka i kraja ona u kojima je autor izneo svoje mišljenje i dao određene teze za razumevanje hip-hopa. Sama knjiga sadrži podnaslov koji je bliže određuje: Hip-hop nacija, nacionalna istorija, država i njeni neprijatelji. Naime, autor iznosi tezu da zbog izrazito demokratičnog karaktera hip-hopa nastaje zajednica pripadnika ove kulture i pri tom svakodnevno raste broj njenih državljana. Pošto u teorijama nacije i nacionalizma postoje ideje koje govore da je nacija konstrukt koji se objedinjuje svojim jezikom, Dragan Đorđević je pokušao da zamisli, konstruiše svoju hip-hop naciju. Problem sa ovakvom idejom jeste da li određeno maštanje može da se vaspostavi kao značajna naučna teza i gde ćemo postaviti granice jednoj takvoj mašti. Svako od nas bi mogao da zamisli pripadnike hip-hopa kao članove jedne zajednice i da im traži i pridaje određene državnotvorne atribute. Ali šta nas onda sprečava da zamislimo bajkersku, fudbalsku, šahovsku ili matematičku naciju. Naravno, ništa. Ali koliko je to relevantno za nauku veliko je pitanje.

Ono što je značajnije i zavređuje više pažnje jeste aspekt knjige koji govori o demokratičnosti repa, odnosno njegovom narodnom duhu i to u poetičkom smislu. Na više mesta će autor govoriti kako je hip-hop opštenarodni fenomen, a na momente će radikalizovati svoju tezu i reći da je hip-hop “postao simbol univerzalne narodne kulture”. Đorđević će pokušati da dokaže da narodna književnost i poezija hip-hopa imaju neke suštinske odlike koje ih povezuju. Naime, prema mišljenju autora hip-hop odlikuje rat svakog protiv svakog, “stanje totalnog, ali istovremeno i konstituišućeg, uređujućeg rata, u kojem ne postoji nikakva druga sigurnost do one koja dolazi isključivo od vlastite snage i vlastite domišljatosti”. S druge strane, narodna književnost, prema autorovim rečima, takođe se odlikuje ratom, rečnikom hip-hopa battle-om. Ukoliko uzmemo da čitamo bilo koju narodnu književnost: srpsku, vijetnamsku, argentinsku ili finsku uočićemo da postoji ponavljanje, odnosno postoje battle-ovi, sukobi, megdani. Tako autor navodi primer finske narodne pesme Kalevale u kojoj dolazi do sukoba dva junaka kroz jezičko nadmetanje. Pošto autor smatra da se sve narodne književnosti odlikuju prikazivanjem rata, sukoba, nadmetanja, odlika hip-hopa da je u pitanju “rat svakog protiv svakog” doprinosi tome da se on lako usvaja u svim narodima, odnosno postaje opštenarodni fenomen. Ipak nije sve to tako jednostavno. S jedne strane postoje određene razlike između hip-hop i epskih megdana – u hip-hopu izvođač sam sebe afirmiše, akter borbe je i pripovedač, dok u narodnoj književnosti to nikada nije slučaj; Filip Višnjić pričaće o bitkama koje su vodili neki drugi junaci, a ne on. S druge strane mnogo veći problem nastaje kada objedinjujući faktor za dve umetnosti uzmete jedan toliko opšti fenomen kao što je rat. Rat je toliko prisutna i rasprostranjena tema da je pomalo besmisleno da nju koristimo kako bismo pronašli šta je differentia specifica bilo čega na planeti Zemlji. Takođe pitanje je kako bi jedna heraklitovska linija mišljenja mogla da prihvati jedno ovakvo stajalište: nije borba odlika samo hip-hopa i narodne književnosti, već je zapravo odlika sveopšteg stanja stvari. Ukoliko uzimamo sukob, borbu, rat kao zajednički imenilac veoma se smanjuje broj pojava koje ne bismo mogli da uključimo u taj skup. Prema tome, pokušati da se dokaže kako hip-hop uspeva kod toliko naroda jer u sebi ima klicu svih narodnih književnosti, odnosno da prikazuje rat svakog protiv svakog, izgleda poprilično upitno. Mogli bismo reći da autor u skladu sa svojim dobom želi da radikalizuje ono što nije radikalno, iznosi tezu koja zvuči pompezno, a onda je dokazuje tankim argumentima, pa tako u moru nepomičnosti i nepokretnosti pokušava da nas ubedi kako se pred nama događa zemljotres zvani hip-hop: rat svakog protiv svakog.[1]

Takođe knjiga pati od još jednog simptoma: neodređenosti. Kada završimo knjigu ne možemo sa sigurnošću odgovoriti na pitanje: šta je ova knjiga? Zavedena je kao sociologija, dok autor kaže da je želeo da napiše poetiku. Mi bismo pre rekli da je u pitanju jedan kolaž. Sama sintagma koju autor koristi na nekoliko mesta: poetika kulture, upućuje na problem. Nije u pitanju poetika umetničkog pravca već poetika jedne kulture. Kada tako postavimo stvari imaćemo neprestano mešanje socio-istorijskog i poetičkog i izbegavaće se definisanje granica. Osim ovog, postoji još jedno mešanje. Naime, nastaje jedan raskorak: prikazuje nam se istorija regionalnog hip-hopa, a iznose se teze o poetici hip-hopa uopšte. Ukoliko želimo da na pravi način razumemo hip-hop moramo se susresti sa njegovim glavnim predstavnicima, sa onima koji su ga konstituisali. Jer kako bi izgledalo kada bismo o poetici romantizma govorili pozivajući se na npr. bugarski romantizam. To bi očigledno bilo jedno krnje bavljenje romantizmom. Prema tome pokušati da se objasni opšta poetika hip-hopa pozivajući se na regionalne rep umetnike nije najsjanije rešenje.

Osim ovih problema želimo uputiti na još jedan. Glavno mesto u definisanju poetike hip-hopa autor daje misterioznoj Šifri. U pitanju je pojam koji je označavao tajno učenje, pravila koje je morala da zna i poštuje svaka pridošlica u hip-hop zajednicu. Kako Đorđević piše na kraju svoje knjige: „Kao što u svakom vojnom garnizonu postoji neki rigidni kućni red, tako je i u hip-hop kulturi taj kućni red oličen Šifrom. Šifra je ono što vrli em-si neizostavno mora da poštuje, da sledi slepo, ne bi li razvio i stekao sopstveni distinktivni stil; Ona je istinski kanon hip-hop kulture, popis vrlo strogih poetičkih pravila“. Međutim, ukoliko pokušate da otkrijete koji je to popis vrlo stogih poetičkih pravila u knjizi nećete naći. Izgleda da je Šifra ostala nerazrešena. Kroz knjigu kao da se neprestano susrećemo sa različitim metaforama za koje je pojam kao što je šifra vrlo potentan, ali nigde nemamo jasno određenje. Verovatno je najbolje objašnjenje Šifre na koje nailazimo u knjizi citat hrvatskog repera Targeta, a ne autora – što očigledno nije pohvalno. Prema tome, knjiga koja pretenduje da se bavi poetikom hip-hopa i onda ne objasni njen glavni pojam i ne pruži „popis strogih poetičkih pravila“ izneverila je vlastita očekivanja.

Kao što smo rekli dobro je da je započeto sa obrađivanjem hip-hop kulture na prostorima zemalja bivše Jugoslavije, u pitanju je jedna živa pojava koja traži da se promisli. Međutim, loše je što je započeto na ovaj način. Knjiga Mala crna muzika zapravo je posledica određenog duha vremena, mogli bismo reći da je ona posledica jednog kasnog postmodernog doba. U dobu u kom je došlo do decentriranja, brisanja granica, govoriti da je hip-hop rat svakog protiv svakog u kom postoji strogo kontrolisani red je potpuno očekivano i ne treba da nas čudi. Sve u svemu, nadajmo se da će se promišljanje hip-hopa nastaviti, ali da pristup neće biti isti.

Izvornik: Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja Ulaznica [Zrenjanin], god. LII, br. 247–251 (decembar 2018): str. 43–46.

 

NAPOMENE

[1] Jedini mogući izgovor bi bio da on kao deo hip-hop zajednice – pošto iznosi tezu da su backpacker-i (štreberi hip-hopa) jedan od osnovnih elemenata hip-hopa – želi da zvuči pretenciozno jer je to sastavni deo hip-hopa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *