Pesme

ALEKSANDAR MARTINESIĆ

Pesme

BEOGRAD

Taj predeo pčele kunu a vetrovi
sapinju. Svojim se svetlom razapinje
kroz noć. Nije pust grad no duh ne počiva
u njemu, san ljudi ne prošiva tamu.
Ništa ne taži pir okuženih svetlom
zemnim. Života bruj zlojedi i vabi,
zavitlani čovek uvek-tamo posta.

BEOGRADSKI DRVOREDI

Drveća radosni sokovi prkose
svemu što podnebno traje. Hlapi smelo
sastojak i smrću ne sahne, no živi
učenje bogato suncem. Nema žege,
premda lišće zemlji stremi – to nebesa
množe se na travi i uzorno trule.

Nevernom govoru mesto je u hladu,
gde pokudu sunca ubrzano vari,
prema bilju šapat jednači, iz zemlje
senke vaspitava i u cveće mami.

PONORI

Čilo zjape bezdani ponori
Doba ovog obiljem smorenog,
Vazda novo krmivo gutaju,
Umom gordim čoveka smišljeno.

Hukću ljudi ponor’ma robujuć,
Vabe, grabe, katkad mrtve rabe,
ali džabe – duše vazda svrbe.
Glase večne iz dubina svetih
Vreva gornja nikad ne zatrpa.

S ponorima sad se usaglasi
Podredi ih svome putovanju
Ne daj da te zavedu i kradu
Dna im nema niti će ga biti.

Ko s bezdanom tikve sadi
Jednog dana propevaće
S podzemljem će korak bliže
Voću, ptici, nebu biti.

SEOBE

Tromo lebdi sunce dok iznad asfalta
sladunjavi talog dana leže pohotno
na prazne ulice, a učmali vosak
sutona gusne se neutažnom željom.
Zove ljude varkom letnje veče, slepu
nadu nudi, štedro obećava preplet
i buj. Radost skromnu, osveženu noćju,
skriva velom zemnog svetla naočigled
svih.

U sobi sviće neosvan, okiva
stan ljudski. Zari se sjaj larme minulih
doba i drugova čilih. Rudi čemer.
Kruto zru svetiljke zaludne gradova
krotkih, dok hrastovi hrabro teše leto.
Odlutavši, skladno čeznu mladi čovek
negde u tuđini. Čak i asfalt mašta
zavičajni: kretnji zvezda drvoredi
uče ga, zvezdani spomen gde skrio se,
sunčanih hlebova riznici. I zbilja,
svuda suva krljušt zemlje za glasnikom
zjapi, jer kad jedan ode, mnogi premru.
Kanda nam je želja žarka da seobom
lečimo seobu. Drugde život vazda
hlapi orno bez nas, da dotavorimo
k njemu čeka. Stoga, prežemo, u nova
bespuća!

No čami poneko ćutljivo
i seća se kako ljudi putovaše
da pouče. Srca i uha ključari
noge ne štediše, te mnogo naseliše
kuća. Danas neko kuće ljulja, premda
samo da uljuljka moći će. Zabluda
nežna je da zakon, ili red, na bolje
nagoni živote. Šuma il breg večnom
menom svojom zakon postojan, lestvičast,
ispisuju gromkim slovima i zalud
mrse ga široka čela.

No i uho
najsmelije katkad cvrkutu skameni
let, kad svako svakog muči za sve. Povest,
čini se, s gorama ne spliće se, konji
samo za boj znaju, a čovek prozračna
utvara je drugom. I tad, zbilja, tuđi
jalov mir jedinim čini se, a pehar
merodavnim, večno punim. Varkom slađa
tuđinska žuč jeste, no s dojke majčine
gorča život daje. Stoga podojeni
ranom zorom na rad kreću i drugih rad
brižno osluškuju i saglasje šire,
nepojamno slute, i svojom gluhotom
vrlom pesmu grade.

Izvornik: Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja Ulaznica [Zrenjanin], god. LII, br. 247–251 (decembar 2018): str. 83–87.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *