Priče

STEFAN MIROSAVIĆ

Priče

BELI MERMER

,,Stigli smo”, rekao je vozač i zaustavio auto.

Pogledao sam kroz prozor široku zgradu sa desne strane. Bila je u celosti sagrađena od belog mermera.

,,Ovo je budućnost?” upitao sam.

Čovek me je pogledao preko ramena.

,,Da. Tako je i pisalo u oglasu, zar ne? Nudimo usluge prevoza u budućnost.”

,,I ovde ću naći odgovore koje tražim?”

,,Iskreno se nadam da hoćete”, rekao je i saopštio mi cenu. Platio sam i izašao iz vozila. Vozač je mahnuo i odvezao se. Dogovor je bio da se kasnije vrati po mene.

Zaputio sam se ka zgradi od mermera. Na njoj nije bilo ni prozora ni vrata. Samo široki lučni prolaz koji je predstavljao glavni ulaz. Unutrašnjost je bila osvetljena. Na sredini ovalne prostorije u kojoj sam se obreo nalazila se tabla sa mapom zgrade i putokazima. Pisalo je da se grobnice nalaze u podzemlju. Strelica je pokazivala na stepenice levo. Za trenutak sam oklevao, ali onda sam krenuo da se spuštam njima. U zgradi se nije čulo ništa osim mojih koraka na mermernom podu.

Kada sam se sišao dole, našao sam se na početku dugačkog hodnika. Sa obe strane, u zidove su bile utisnute kvadratne metalne ploče na kojima su pisala imena. Prepoznao sam neka od njih. Bila su to imena poznatih umetnika, naučnika i političara mog vremena. Ispod svakog natpisa stajala je godina rođenja i smrti.

Napredovao sam kroz hodnik upijajući što više podataka. Nadao sam se da ću ih zapamtiti. Mogli bi mi koristiti kada se vratim.

Smeten utiscima i mislima, nisam primetio plavokosu devojku koja je stajala kraj jedne ploče i plakala. Prišao sam joj.

,,Izvinite, je li vam dobro?”

Podigla je glavu i pogledala me. Beonjače su joj bile crvene od plača.

,,Da, dobro mi je. Izvinite, mislila sam da sam sama ovde.”

,,Kao i ja”, nasmešio sam se. ,,Ne brinite zbog toga.”

Uzvratila mi je osmeh i izvadila maramicu iz džepa. Dok je brisala oči, skrenuo sam pogled na ploču ispred koje je stajala. Na njoj se nalazilo moje ime. Ispod je, kao i na svim drugim, pisala godina rođenja i smrti.

,,Izvinite zbog moje radoznalosti, ali da li ste poznavali ovog čoveka?” upitao sam.

Klimnula je glavom.

,,Da. To mi je otac.”

,,Vaš otac?”

,,Da”, ponovila je.

Osetio sam nalet uznemirenosti, ali nisam smeo da dozvolim da devojka to primeti. Uplašila me je i sama pomisao da razgovaram sa ćerkom iz budućnosti, ali morao sam da ostanem pribran.

,,Oprostite… Čime se bavio vaš otac?”

Pogledala me je zbunjeno. Sigurno se pitala kako je moguće da neko to ne zna.

,,Bio je čuveni filmski režiser.”

Ponovo sam pogledao ploču. Natpis je ostao nepromenjen. Ipak je reč o meni. Šta sada? Imao sam toliko pitanja ali nisam smeo da je izbezumim. Odlučio sam da je pitam još nešto što sam morao da znam. Pažljivo sam birao reči.

,,Od čega je preminuo vaš otac?” usudio sam se da izgovorim.

Devojka me je pogledala a onda ponovo briznula u plač. ,,Ubili su ga”, procedila je i pre nego što sam stigao bilo šta da kažem, užurbano se zaputila ka stepenicama. Ostao sam nepomičan pored ploče dok je zvuk njenih potpetica odzvanjao hodnikom.

BRUTALNO BUĐENJE

Tonac mu je dao signal rukom da je u programu.

„Dobro jutro, dragi slušaoci. Slobodno otvorite oči, vaši košmari su stvarnost. Čeka vaš još jedan protraćen pakleni dan na Zemlji, a najbolji način da ga preživite je uz Brutalno buđenje na talasima radija KMFM. Za početak dana nekoliko depresivnih numera autora koji nisu doživeli četrdesetu. Kasnije slušamo vremensku prognozu i nadamo se skorašnjoj apokalipsi, a nakon toga izveštaj o stanju na putevima. Ako ste vozač, vozite pažljivo, a ako niste nemojte ni sedati za volan. Slušamo Ejmi Vajnhaus i Nirvanu, pa se za nekih desetak minuta ponovo čujemo.“

Tonac je pustio džingl. Andrej je skinuo slušalice i otpio gutalj kafe. Sa druge strane stakla, tonac se smejao.

„Stvarno ne znam zašto ljudi slušaju tvoju emisiju“, rekao je.

„Ako je verovati forumima, misle da sam duhovit. Kažu da vole da se bude uz moj cinizam i da ih bolje prodrma od kofeina“, završio je namignuvši.

Tonac je klimnuo i pogledao komandnu tablu.

„Nekog si definitivno uspeo da prodrmaš. Imaš poziv na kecu.“

Andrej je pritisnuo dugme na telefonskom aparatu i podigao slušalicu.

„Halo, dobro jutro. Andrej na vezi.“

Začuo je samo pucketanje sa druge strane.

„Halo?“ ponovio je.

Pucketanje se nastavilo, a onda je začuo duboki muški glas sa druge strane veze.

„Kada bi ti neko rekao da zna tačan datum, vreme i mesto tvoje smrti, da li bi voleo da znaš?“ Ponovo pucketanje.

„Nisam siguran da sam razumeo šta ste rekli“, odvratio je voditelj.

Sagovornik je pročistio grlo.

„Svako jutro daješ ljudima korisne informacije o vremenu i stanju na putevima. Ustaješ u cik zore, dolaziš na posao, piješ kafu i obraćaš se strancima koje ne vidiš. Evo sada se jedan stranac obraća tebi i pita te da li bi želeo da saznaš istinu o svom vremenu ili, ako mogu tako da se izrazim, stanju na svom putu?“

Andrej se zavalio u kožnu stolicu. Sa druge strane stakla, tonac je listao novine. U programu je Ejmi pevala o povratku u crno. Andrej je bio zaintrigiran. Odlučio je da se upusti u dalji razgovor sa slušaocem.

„Ja ljudima dajem informacije iz pouzdanih izvora“, rekao je strancu odlučno. „To su podaci pristigli iz meterološkog zavoda i auto-moto saveza. A kada je reč o mojoj smrti, ko bi u tom slučaju bio izvor?“

„Sudbina, naravno“, odvratio je glas jednostavno. „Ko drugi?“

Andrej je prekrstio noge.

„A sudbina ste vi?“ izgovorio je sa smeškom na licu.

„Naravno da ne. Ja sam samo glasnik, posrednik u informaciji, kao i ti. Izbor da saznaš samo je tvoj.“

Voditelj se zamislio. Možda bi neko drugi do sada već prekinuo ovaj razgovor i spustio slušalicu, ali njega je sve ovo zabavljalo.

„Kada bi mi neko ponudio takav izbor, ja bih prihvatio opciju da saznam“, odgovorio je.

„Odlično“, rekao je glas. „Očekivao sam da ćeš pristati. Svestan si važnosti tog podatka, ali da li si svestan da kad jednom budeš znao da je to neopozivo i nepromenjivo? Znanje ti neće pomoći da izbegneš sudnji čas.“

Andrej se zamisli.

„Svestan sam. Sa jedne strane, neće više biti straha od smrti jer ću znati kada će doći, a i moći ću da se predam životu u potpunosti i ispunim ga do tog časa. Sa druge strane, to nekako oduzima uzbudljivost. Neću moći da živim svaki dan kao da mi je poslednji… Ali biram da saznam.“

„Dobro, ali da li te zanima na koji način ćeš umreti?“

„To ne. Vreme i mesto su mi dovoljni.“

„Danas je 25. avgust 2011. godine. Umrećeš na današnji dan za tačno sedam godina. Smrt će nastupiti u 21:48 časova i sve će se to zbiti u tvom stanu“, rekao je glas.

Andrej se ugrizao za usnu, najednom se osetio nelagodno. Tonac je još uvek čitao novine, lenjo okrećući stranice. Kurt Kobejn se sada drao nešto što voditelj nije mogao da razume.

„Imam još sedam godina života“, promrmljao je.

„Da budemo potpuno precizni od ovog trenutka: preostalih sedam godina, petnaest sati, četrdeset osam minuta i dvanaest sekundi na ovoj planeti. Kako se sad osećaš kada znaš?“

„Nedefinisano. Ipak sam u neverici.“

„Uvek možeš da izabereš da ne poveruješ u ovo što ti je rečeno.“

„Znači, umreću za sedam godina, ali do tada sam siguran. Smrt neće doći ranije?“

„Ne, to je tvoj čas. Tako je zapisano.“

„A šta ako odlučim da sebi ranije oduzmem život?“

„Možeš da probaš, ali nećeš uspeti. Na taj način možeš sebi samo da pogoršaš preostalo vreme. Određeno je i kao što sam već napomenuo – neopozivo i nepromenjivo.“

Tonac mu je mahnuo i podignutim pokazao kažiprstom da je ostao još minut do uključenja u program. Pesma koja je išla polako se završavala.

„Zbogom, Andrej“, rekao je glas. „Sve najbolje u daljem životu. Iskoristi ga na najbolji način.“

Andrej nije stigao da bilo šta odgovori. Veza se prekinula i sa druge strane zavladala je tišina. Spustio je slušalicu i pogledao tonca. Džingl se ponovo vrteo i video ga je kako broji. Pet, četiri, tri, dva, jedan… Voditelj je stavio slušalice i primakao se mikrofonu.

„Dobro jutro svima vama koji ste se upravo probudili. Ako me čujete, znajte da ste živi. Ako me ne čujete, probajte da pojačate ton. Pre nego što vas uputim u vremenske i saobraćajne prilike, imam jedno pitanje za vas, dragi moji. Kada bi vam neko rekao da zna tačno vreme i mesto vaše smrti da li biste voleli da znate? Razmislite o tome, o razlozima za i protiv i javite nam vaše odgovore na mejl, porukom ili nas pozovite na dobro poznati telefon. Čekamo vaše odgovore. Ja sam Andrej, a vi slušate emisiju Brutalno buđenje na radiju KMFM. Sledi kratak blok reklama, a onda izveštaj o vremenu i stanju na putevima.“

Ispio je kafu do kraja i pomislio kako, za jednog cinika, sedam godina života i nije tako loše.

Izvornik: Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja Ulaznica [Zrenjanin], god. LII, br. 247–251 (decembar 2018): str. 88–92.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *