O mesijanskoj rečenici

JOVAN BUKUMIRA

O mesijanskoj rečenici

[Andrej Nikolaidis, Mađarska rečenica (Sarajevo: Buybook & Cetinje: OFK, 2016 / Beograd: Beton, 2017)]

… jer moć se u slabosti dovršuje.
… jer kad sam slab, onda sam moćan.

2 Kor 12,9-10

Rolan Bart je, povodom Flobera, zapisao da je osnovna delatnost modernog pisca i njegov glavni zadatak rad na dovršenju rečenice. “Svaka rečenica je nezasita”, tvrdio je, “i ne postoji nikakav strukturalni razlog da je prekinemo na ovom a ne na onom mestu.” Rečenica je, prema tome, nakon kraha klasicističke poetike postala rupa bez dna – kako bi, u carstvu retorike, mogao da glasi prevod devize da je sve dozvoljeno ako nema boga – koja od autora zahteva besomučno oblikovanje u potpunoj slobodi, proždirući njegove snage. Međutim, apsolutna sloboda povlači i apsolutnu teskobu, pa ne čudi što je Bart u Floberovim čuvenim mukama sa stilom, na koje ovaj nije prestajao da se jada, prepoznao paradigmatičnu situaciju modernog pisca. Rad na dovršenju rečenice postao je beskonačna patnja koja ne donosi nagradu, a autor mučenik na oltaru stila kojeg ne čeka konačno iskupljenje.

No, pojedini koji su došli za Floberom pokušali su da ovu situaciju preokrenu i usud strukturalne nezavršivosti rečenice prevladaju (ili samo prikriju) iznalaženjem novih književnih postupaka i tehnika. Već je Prust lagodno rasprostirao svoje rečenice na dvocifren broj stranica, a za njim i Fokner, usložnjavajući njene perspektive; Džojs je, pak, rečenicu razorio iznutra i zatim je pustio da neometano teče oponašajući tok svesti. Tako su duge, nekad stilizovane, drugi put hotimice nebrušene rečenice postale obeležje ozbiljnije literature i “zaštitni znak” autora kao što su Hrabal, Bernhard, Zebald, Markes, Krasnahorkai, Krleža, Bora Ćosić, Kiš, ponegde i Albahari itd. Andrej Nikolaidis je Mađarskom rečenicom upisao sebe u ovaj niz, osvojivši pritom nagradu “Meša Selimović” za najbolji roman objavljen na prostoru BiH, Srbije, Hrvatske i Crne Gore u toku 2016. godine. I zaista, dugo pre ovog izdanja nismo imali prilike da čitamo knjigu sačinjenu iz jedne jedine rečenice, pa Nikolaidisu u najmanju ruku možemo da zahvalimo što se vratio spomenutoj tradiciji, uputivši na nju i mlađu generaciju. (Zanimljivo je da su kod nas samo prošle godine objavljena (čak!) dva “dugorečeničnofilna” romana, Punkt Bojana Savića Ostojića i Sutra ćemo Bojana Marjanovića, kojima bez sumnje treba pridodati i, doduše radikalnije, jezičko-rečeničke eksperimente Vladimira Tabaševića, posebno njegov prvenac Tiho teče Misisipi.)

Cela rečenica-roman u osnovi je izgrađena kao unutrašnji monolog glavnog junaka, i ujedno pripovedača, koji putuje vozom od Budimpešte ka Beču; najveći deo tog monologa, pak, obuhvata pripovedačevo sećanje na najboljeg (jedinog?) prijatelja Džoa – čiji glas takođe dobija svoj deo rečenice (njegov tekst istaknut je kurzivom) – kao i bujicu zapažanja i refleksija.Inače, duže rečenice u literaturi očekivano su pružale i bogatije komentare pripovedača, odnosno približavanje književne proze esejistici, pa onaj poznati Desničin prigovor iz Proljeća Ivana Galeba, da “osnovni je nedostatak novije literature baš to – što je nedovoljno intelektualistička”, nikako ne pogađa Nikolaidisa, koji se, u ovom smislu, uvek naslanjao na tradiciju autora kao što su Muzil, Herman Broh i, nadasve, Bernhard. Muzilovski je esejizam, pritom, postupak koji, nasuprot zagovaranju konačnih istina, predstavlja okušavanje neizvesnosti u pisanju, zbog čega u Čoveku bez svojstava stoji da “u onom što je neustaljeno ima više budućnosti negoli u onom što je ustaljeno” – i to je program kojeg se, na svoj način, drži i naš autor pri građenju ovog romana. Mađarska rečenica, iako je najpre knjiga o prijateljstvu, prilika je za pripovedača da ništa ne ostavi neokrnjenim kandžama svojih komentara, a na udaru njegove bernhardovski razaralačke kritike su, kao i obično, provincijalna malograđanština i društvena hipokrizija, koja se, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou, odigrava pod krinkom demokratije, dok u srži predstavlja običnu pljačku (tranzicija, kapitalizam, neoliberalizam, nacionalizam, klerofašizam itd). Nikolaidisov roman otuda je prepun ironije i autoironije, sarkazma a ponegde i cinizma, ne prestajući da bude duhovit: “hipohondrija je kranji domet liberalne demokratije, puno ostvarenje svih ideala tolerancije i političke korektnosti, stanje u kojem čovek, budući da nije dozvoljeno bojati se drugoga, a bojati se mora, jer strah je naša osnovna emocija, strah okreće ka sebi, u sebe, biva prisiljen na internalizaciju i figuru neprijatelja pronalazi u sebi”.

Izbeglištvo je, pri tome, jedna od središnjih tema romana: i pripovedača i Džoa ratovi vođeni devedesetih učinili su emigrantima, i knjiga – naročito iz Džoove vizure – govori puno o traumi bezdomnosti i pratećim osećajima izgubljenosti i usamljenosti. Osim toga, već u naslovu istaknuta mađarština, kojom je pripovedač ok(r)užen dok putuje vozom, predstavlja za njega par excellence jezik tuđine, i Nikolaidis ne propušta da nas podseti da je, po Lakanu, svaki jezik tuđina, jer čovek je bačen ne samo u svet već i u poredak jezika, u kojem se otuđuje pošto ni tu ne uspeva da dosegne sebe – čime se sugeriše da je pisanje samo najodvažniji i, ujedno, najuzaludniji simbolički izraz čežnje za zavičajem. Mađarska rečenica i nije drugo doli pokušaj da se osvoji i prisvoji deo tuđine. Ipak, svaki osvrt koji o ovom romanu govori isključivo iz izbegličke ili nomadske perspektive, sociološkim žargonom rečeno, perpetuira i reprodukuje upravo ono stanje na evropskom književnom tržištu koje je u romanu izloženo oštroj kritici: “da govori li neko o nomadizmu ili izučava nomadizam, taj neko nije nomad, da su se gospoda pisci… tu okupili samo zbog činjenice da Kapital u datim istorijskim okolnostima prelazi nacionalne i državne granice, pa takav Kapital preferira i finansira kulturu koja napušta nacionalne i državne granice”.

Džo je pripovedačev alter ego: talentovani pisac, izbeglica koji, zgađen gomilom, živi povučeno, u beznadežnoj potrazi za u ratu nestalim ocem, neumeren u svemu, ophrvan nostalgijom i melanholijom te dodatno izmučen alkoholom. Osim toga, opsednut je Valterom Benjaminom, s kojim se patološki poistovećuje kako bi precizno rekonstruisao njegov poslednji, za nas izgubljeni tekst. (Verovatno nikada nećemo saznati šta se zaista nalazilo u toj torbi, ali ne bih otpisao lucidno nagađanje Branka Vučićevića, koji u svojoj neobičnoj knjižici o Benjaminu, pozivajući se na neimenovani izvor, pretpostavlja da je ovaj pasionirani kolekcionar u tašni nosio bisere svoje tajne kolekcije pornografije. Što bi srušilo dobar deo Džoovog ionako nagriženog sveta.) Džo, međutim, izvršava samoubistvo i tako ponavlja Benjaminov čin. On predstavlja beskompromisniju, smeliju, prodorniju, ali i anksiozniju, paranoičniju verziju svog prijatelja; on je njegov demon inspiracije, uvek za korak ispred, odbijajući naposletku čak i da piše, uviđajući “zagađenost svake pozicije iz koje može započeti tekst”. Na osnovu tekstualnih aluzija, autora prema kojima gravitiraju i koncepata kojima su opčinjeni, mogli bismo da uspostavimo sledeće niti: Džo – Isus – Žak Elil – Vatimo – apokalipsa s jedne, te pripovedač – Pavle – Jakob Taubes – Agamben – mesijanstvo s druge strane. Prvi je, ukratko, snažni i harizmatični usmeni inicijator koji se radikalno odriče svake moći, pa i svog autorstva, opsednut apokalipsom i Jovanovim Otkrivenjem; potonji je, pak, u njegovoj senci, ali ga utemeljuje pismom, i suptilniji je, istančaniji, čitljiviji, zaokupljen mesijanskom figurom, ali, avaj, blaži. Kopča koja ih povezuje je, dakako, mesijanski marksista Benjamin – no, na kraju krajeva, sve su to Nikolaidisovi fantomi.

Mađarska rečenica, čini mi se, pokušava da se utemelji na poricanju moći, odnosno na slabosti, i jednim delom kao da počiva na plemenitoj tezi Borisa Gunjevića, hrvatskog teologa čije političke stavove Nikolaidis pohvalno citira u svojim kolumnama, “da je pripovijedanje jedini oblik nenasilnog uvjeravanja kojim se može prihvatiti istina.” To je najjasnije iz deonica koje pripadaju Džou, posebno njegovim elilovskim pasažima o Isusu kao zagovaraču anarhične ne-moći, ali ni pripovedačevi pasusi ne zaostaju puno u podrivanju različitih društvenih otelovljenja moći. Osim toga, u romanu toliko spomimnjani Pavle takođe je značajan kao apostol slabosti: ne samo da njegovo hrišćansko ime na latinskom znači malen, beznačajan, dakle onaj koji se odrekao veličine i moći, već je on tvorac koncepta kenosis, kojim se označava Bog koji snishodi, unižava se i ispražnjava od svojih božanskih atributa kako bi se približio čoveku. Jednom prilikom Levinas je izjavio da “ono ljudsko se jedino pokazuje u relaciji koja nije moć” i Nikolaidis u ovom romanu besomučno traga za onom preostalom ljudskošću koja još uvek odgovara ovom idealu. Međutim, kao što i sam Pavle piše (vidi epigraf ovog teksta), konačna svrha slabosti ipak je neka vrsta moći (bila ona i onostrana), pa ni književnost – kao što je ubedljivo tvrdio Harold Blum – ne možemo odvojiti, ako ne od moći, onda barem od volje za moć, putem koje pokušavamo da zadobijemo vlastito mesto. A ovaj roman ne pripoveda Džo, koji se samoispraznio odricanjem od života i volje, već ga piše autor koji upravo pisanjem auto(i)r(on)izuje sopstvenu volju.

Književna snaga ovog dela, otuda, ne leži u pukom zalaganju za slabost kao takvu – koje, na kraju, podriva samo sebe – već u njegovom oblikovanju kroz strukturu rečenice. A ta je struktura mesijanska i u njoj, takoreći, prebiva benjaminovska “slaba mesijanska snaga” koja priziva iskupljenje. To je raspeta rečenica, koja počiva na neprestanom održavanju napetog polja suprotstavljenih sila i kompulzija, teskobe i nade, profanog i sakralnog, to jest na gotovo prisilnom odlaganju završetka, na rastezanju teksta do granica smisla i čitljivosti; to je rečenica puna ponavljanja, variranja i uvrtanja, razgranata, nestabilna i izlomljena, “koja je zgodna metafora za život, i sam dugačak i nepregledan, lišen mjere, život koji je mogao biti ispričan i proživljen drugačije, sa preciznijom interpunkcijom, sa tačkama i novim redovima”. Agamben smatra da je mesijansko ono vreme što nam preostaje do kraja vremena, koje neprestano curi i izmiče nam jer, kao što se Pavle predivno izrazio, “prolazi obličje ovoga sveta”; mesijansko se, prema tome, zbiva u iščekivanju-odgađanju kraja, te ujedno podrazumeva sažimanje i rekapitulaciju vremena. Na taj se način odmotava i Mađarska rečenica: ona je distorzivno sažimanje Džoovog života i njegovog prijateljevanja s pripovedačem na meru jedne jedine rečenice. I kao Benjaminov Mesija, koji nije telos istorije već njeno potpuno okončanje, nastupa tako i završetak romana, naglo i s one strane: “znajući da više nemam izbora, nemam prostora za dalje okolišanje, meandriranje, odlaganje, znajući da više ništa ne mogu učiniti”.

Izvornik: Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja Ulaznica [Zrenjanin], god. LII, br. 247–251 (decembar 2018): str. 100–104.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *